ZVONČIĆI I VENČIĆI

zapravo mi nisu trebali novogodišnji ukrasi. imam ih sasvim dovoljno da okitim čak i veliku jelku, iako je ove godine verovatno nećemo pazariti. volim da kupim drvo sa busenom koje će preživeti praznike. kod očke na vikendici je na taj način nikao pravi mali ‘novogodišnji’ parkić. no, ove godine, što zbog manjka novca, što zbog nedostaka vremena da se u prazničnoj atmosferi istinski uživa – biće dovoljna i mala veštačka jelka. uz par dodatih grana čempresa i smrče, koje će tata doneti sa placa, da mi ulepe prste smolom i obojadišu prostor najdubljim zelenim mirisom koji postoji…

—

ipak, sinoć u ‘idei’ nisam odolela zvončićima. tuce svetlucavih lepotana, srebrnih i zagasito plavih, lako se izborilo za pažnju među svim onim crveno-zlatnim razmetljivcima. još kad sam uzela plastičnu kutiju u kojoj su bili, a oni se unisono oglasili onim čuvenim praporastim zvonom ukradenim sa deda-mrazovih sanki, preostalo je samo da kapituliram: kupljeno! :)

i eto ih, povešani na dovratak, na ulazu u dnevnu sobu, svetlucaju u vijugavom nizu i svaki put kad tuda prođem, začikavaju da pustim ruku duž njih, kao preko klavirskih dirki, da se pijano sudaraju i zaore zvoncastim smehom.

—

okačila sam i venčiće. ni njima nisam odolela kada je pre mesec dana koleginica došla s kutijom iz koje se dvadesetak ukrasa smeškalo svojim sjanim, krhkim telašcima od punih krugova. u prvi mah sam presudila da mi ne trebaju, ta toliko toga gomilamo i kupujemo, ugušićemo se od stvari koje nam uopšte ne trebaju, gladne nam oči… ali kad M. reče da ih pravi njena drugarica, nije mi puno trebalo da se predomislim. s koliko samo truda i lepote su satkani, svi različiti i svi divni! 50 dinara jedan. kupila sam četiri. tek tada saznadoh i ostatak priče: pravi ih žena obolela od raka, već je i u invalidskim kolicima, ali se ne predaje i bori, eto, i na taj način… venčići su tako u moj dom stigli sa pričom. surovom i teškom, ali i ohrabrujućom, životnom, nadahnjujućom. okačila sam ih na rub police pod prozorom, odmah pored pisaćeg stola. pogled mi često odleti na njih. osim što su prekrasan  ukras, i molitva su. hoću da im dogodine njihova ‘mama’ napravi braću i sestre, pa da ih sledećeg decembra imam, recimo 8! i za doček 2017-te da dodam još 4 prinove… mislim da će to biti taman da ih nanižem dužinom cele prozorske daske. a onda ćemo preći u spavaću sobu, greota da ona ostane neokićena. baška što je prozorska daska tamo duplo duža. ;)

—

—

—

—