ima ljudi koji su zadivljujuće precizni. u stanju su da sve svoje unutrašnje jezike i drame prevedu u tri rečenice. sposobni da jasno izdvoje uloge koje su im smisao, da u svom životu rutinski proberu žito od kukolja, da na društvenoj mreži u deo opisa u trenu iskuckaju ono što ih karakteriše, bez viška detalja, bez nedoumica, bez klackanja nad značenjem… tek da ne bude zabune – uopšte nisam ironična. obožavala bih da sam nepomerivo svesna zbog čega sam ovde, da sam tako (samo)uverena u bar tri lična svojstva koliko nisam u trideset tri.
sećam se, svojevremeno je devojka čiji blog sam pratila, u svojoj prvoj studentskoj godini napravila sebi novo spisateljsko mesto čiji koncept je bio: pet reči. svaki zapis je morao da se svede na pet reči. u njima je trebalo da bude sadržano sve bitno za taj: dan, opis, događaj, doživljaj… tako su, ozbiljne dileme, filozofske introspekcije, društvena previranja, utisci nad iznenadnim bljeskovima neočekivane lepote – morali da se obuku u tesno odelce skrojeno od pet reči. mnogi nisu razumeli koliko težak zadatak je sebi zadala, bilo i onih koji su novi ’projekat’ prosto proglasili lenjošću. a ja sam se smrzla. dok mi je mozak ključao pri pomisli na takvu svedenost, na fokusiranost, na taj užagreni pogled kroz ključaonicu.
ponekad, najčešće u kupatilskim seansama prepuštanja da mi vruća voda opušta telo dok se prsti ne smežuraju (retko biva da imam toliko vremena za tuširanje, ali hvala bogu protočne tople vode u limanskim neboderima za te dragocenosti :D), smišljam čitave serijale i scenarije, sa flešbekovima u detinjstvo i ideje koje su se rojile u glavi nekog s jednocifrenim skorom godina, sa paralelama ličnog i tuđeg otkrivenim u knjigama omiljenih pisaca, sa maštanjima kuda bi me avantura mogla odvesti, i koga sve sa mnom ako to želi, ako to može… pomislim tada kako bi smesta trebalo započeti, toliko toga je za reći, zabeležiti, (p)opisati, (p)odeliti, zap(l)itati se sa svetom, začuditi se uz: jeste li primetili? je li i vama tako? nije li lepo? nije li zastrašujuće? koliko će trajati? hoće li (ikad) proći? kako umeti? gde umaći? da li je sreća? vodi li nas nešto? jesmo li kuglice u fliperu? ili smo delfini fliperi?
no, sve to traje taman koliko kondenzacija pare na ogledalu toaletnog ormarića u kupatilu.
prazna priča. (biće da mi se prosto pisalo) dok ne shvatim šta je puna. šta je prava mera za moju priču. pet reči? pedesetpet reči? petstopedesetpet reči? petstopedest pet strana reči? petstopedesetpet stranih reči?
možda je besmisleno što u zrelom dobu to ne znam. a možda je zrelo konstatovati to neznanje, uz uverenost da se za smislom traga celog života i da je završetak potrage priznanje da smo spremni za umiranje. možda je moja neveštost samo priznanje da sam spremna za življenje.
—
ovo je na mom prozorskom oknu prvog dana ove godine nacrtao maestro mraz. valjda da pokaže koliko toga se može reći, gotovo bez alata i na sasvim malo mesta. mislim o tome… ;)
Alana bez zemlje klikera 
Prava mera je ovaj fantastican crtez na tvom prozorskom stalku koji nije jedini koj isi podelila sa nama koji te pratimo i volimo da te citamo, prava mera je da se uvek vracamo ovde kod tebe i odistinski uzivamo i kada to kazem mislim da mogu da pricam i u ime drugih, taman dovoljno, ni previse, ni premalo… prava mera… ziva bila! :)
:)
neumereno mi prija to što si rekao! biće da je i to baš prava mera za ovaj trenutak… nazdravljam!
Suština ne traži mjeru, kao ni slikar na tvom prozoru. Stalo je upravo ono koliko je trebalo. Svaki sledeći potez bio bi viška.
pozdrav
hvala mnogo, u lično ime, i ime mog mrznućeg saveznika… :)
Pročitah dva puta ovo tvoje mudro razmišljanje. Mislim da nije besmisleno ako se nešto ne zna, još uvek, ma u kom dobu da sebi postavljamo to pitanje već, baš kako si rekla „zrelo je konstatovati to neznanje“ jer se zapravo za smislom traga celog života“.
To je suština, smisao: biti svestan da ne znaš sve a želeti da dokučiš što više.
A, manje je uvek više, nekada ćutanje najglasnije odjekne mudrošću! :)
sumnjičava sam spram te mudrosti, sve mi se čini da su mi mnoge stvari bile jasnije pre… znaš kako reče Mark Tven: „Kao mlad, sećao sam se svega. I onoga što se dogodilo i onoga što nije. Kako starim, sve više se sećam ovog drugog.“
uzgred, volim što si baš ti ovde, jer si nas bezbroj puta uverila da život bez smisla nije tvoja porcija… :)