PORAZNA PRIČA

ponekad se užasno umorim od sivog i jadnog tavorenja u zaglupeloj, tužnoj i osiromašenoj Srbiji, odavno ubedačenoj vlašću silnih maloumnika opšte prakse, ali i ludaka sa ozbiljnim specijalizacijama, pa poželim, jako, neke obične, prizemne uveseljivače, pojačivače ukusa, trice koje život potapaju u šećernu vodicu i kandiraju stvarnost…

… poželim da rođendane završavamo pevanjem ne hajući za sluh, da zvanje prijatelja na sedeljke subotom ne podrazumeva veštinu balansiranja kućnim budžetom dostojnu eksperata mmf-a, da odlazak na glasanje ne znači izbor najmanjeg zla od desetak ponuđenih horora, da mi izlazak na ulicu, u autobus, prodavnicu, svakog, ali svakog dana, bar jednom ne zazove suze, od jeda il’ tuge, da uplaćivanje letovanja ne znači vaganje između tri najpristupačnije lokacije, u najsvedenijem aranžamanu, zato što se samo to može podneti, a da ne znači izostavljanje zubara iz petogodišnjeg plana. želim da ponekad i radnim danom imam volje da pustim muziku i celi sat skačem po sobi, sama, kao onda kad sam imala duplo manje godina i đipala do iznemoglosti uz pesme sa ’Achtung baby’, zamišljajući kako ću do kraja sveta sa nekim likom ravnim Vendersu, ili bar Vilijamu Hartu. želim da mi ne bude nezamislivo da sa par drugarica uspostavim ritual nedeljnih sastanaka u kafiću il’ poslastičarnici… bože, sad sam se setila da sam i to već radila, u nekom ’predvremenu’ haosa, bile smo još osnovnoškolke, moja najbolja Olja i ja, kad smo povremeno odlazile u čuveni City da jedemo kolače i listamo neki časopis, u kom je obavezno bio horoskop, s predviđanjima za tu nedelju, njoj, meni, našim simpatijama, i kikotanjem nad zamišljanjem scena u kojima će se sve to ukrstiti negde u školskom hodniku ili dvorištu. naravno, druženja bi sad verovatno bila umnogome drugačija, ali bi opuštenost, poverenje i blesavost mogli biti vraćeni… kad bi mogli. pa, klub čitalaca, zašto ne i to! uopšte se ne bih bunila da imam rezervisano vreme za nešto što nije posao, nego je  oporavak od njega, vreme posvećeno onome u čemu zaista uživam.

pitam se, neprestano, i bez pameti da odgovorim, kako smo to manje-više svi ovde dospeli u stanje da radimo do beskraja, poniženi i ućutkani, prečesto prekovremeno, neoprostivo uskraćeni za godišnje odmore, i,izuzimajući vikend, osuđeni da se u vreme kad nismo na poslu tek regenerišemo, samo to, ništa više, nikakva  nadgradnja, nikakav rast, o radosti da i ne pričamo? kako se u takvu postavku uklapa bilo šta dodatno, recimo kurs poslastičarstva, dekupaža, grnčarije, fotografije, kaligrafije? ne uklapa se. štrči. boli. čeka nas u 65-oj, kad se, možda, dokopamo penzije. ili nas čeka onda kad popijemo otkaz. ili na samrtnoj postelji, u drhturavom, patetičnom naklapanju šta smo sve propustili.

jebote, stvarno ne kontam gde je falinka, i koliko smo sami doprineli stanju?

je li to što smo predugo potopljeni u sranje, i od nas se očekuje da plivamo kroz govna s glavom tik iznad razine poslednjih nanosa, i da po mogućstvu ne talasamo, jer su nas odavno uverili da uvek postoji gore, i dno ispod dna, i srljanje u još veće propadanje… je li to validno opravdanje za to što sebe lišavamo radosti, života, neka bude i banalnosti, koja nam je ponekad potrebna, koja bi koristila, čak i povremenim uljuljkivanjem u iluzije?

ako je redovna plata na kraju meseca ono zbog čega trpim sav užas mesta, tačnije ljudskog ološa tamo gde radim… a trpim… možda bi trebalo da onaj jebeni isplatni listić uramljujem, kao što neki uokvire diplomu, kao svedočanstvo svog najvećeg postignuća, onoga što je tražilo najviše odricanja i ulaganje najvećeg napora… štaviše, mogu ih sakupljati, poređati serijski, pa delove markirati raznobojnim flomasterima, a onda sve to ukolažirati, biće to pop-art na moj način, slutim da će se Warhol u grobu prevrnuti, a ja ću prevrnuti očima kad god mi pogled padne na tu zidnu divotu, u retkim prilikama kad popijem dovoljno vina da zaboravim ko sam pet dana nedeljno i setim se ko sam zapravo (možda, i tek u tragovima)… —