PORAZNA PRIČA

Уобичајен

ponekad se užasno umorim od sivog i jadnog tavorenja u zaglupeloj, tužnoj i osiromašenoj Srbiji, odavno ubedačenoj vlašću silnih maloumnika opšte prakse, ali i ludaka sa ozbiljnim specijalizacijama, pa poželim, jako, neke obične, prizemne uveseljivače, pojačivače ukusa, trice koje život potapaju u šećernu vodicu i kandiraju stvarnost…

… poželim da rođendane završavamo pevanjem ne hajući za sluh, da zvanje prijatelja na sedeljke subotom ne podrazumeva veštinu balansiranja kućnim budžetom dostojnu eksperata mmf-a, da odlazak na glasanje ne znači izbor najmanjeg zla od desetak ponuđenih horora, da mi izlazak na ulicu, u autobus, prodavnicu, svakog, ali svakog dana, bar jednom ne zazove suze, od jeda il’ tuge, da uplaćivanje letovanja ne znači vaganje između tri najpristupačnije lokacije, u najsvedenijem aranžamanu, zato što se samo to može podneti, a da ne znači izostavljanje zubara iz petogodišnjeg plana. želim da ponekad i radnim danom imam volje da pustim muziku i celi sat skačem po sobi, sama, kao onda kad sam imala duplo manje godina i đipala do iznemoglosti uz pesme sa ’Achtung baby’, zamišljajući kako ću do kraja sveta sa nekim likom ravnim Vendersu, ili bar Vilijamu Hartu. želim da mi ne bude nezamislivo da sa par drugarica uspostavim ritual nedeljnih sastanaka u kafiću il’ poslastičarnici… bože, sad sam se setila da sam i to već radila, u nekom ’predvremenu’ haosa, bile smo još osnovnoškolke, moja najbolja Olja i ja, kad smo povremeno odlazile u čuveni City da jedemo kolače i listamo neki časopis, u kom je obavezno bio horoskop, s predviđanjima za tu nedelju, njoj, meni, našim simpatijama, i kikotanjem nad zamišljanjem scena u kojima će se sve to ukrstiti negde u školskom hodniku ili dvorištu. naravno, druženja bi sad verovatno bila umnogome drugačija, ali bi opuštenost, poverenje i blesavost mogli biti vraćeni… kad bi mogli. pa, klub čitalaca, zašto ne i to! uopšte se ne bih bunila da imam rezervisano vreme za nešto što nije posao, nego je  oporavak od njega, vreme posvećeno onome u čemu zaista uživam.

pitam se, neprestano, i bez pameti da odgovorim, kako smo to manje-više svi ovde dospeli u stanje da radimo do beskraja, poniženi i ućutkani, prečesto prekovremeno, neoprostivo uskraćeni za godišnje odmore, i,izuzimajući vikend, osuđeni da se u vreme kad nismo na poslu tek regenerišemo, samo to, ništa više, nikakva  nadgradnja, nikakav rast, o radosti da i ne pričamo? kako se u takvu postavku uklapa bilo šta dodatno, recimo kurs poslastičarstva, dekupaža, grnčarije, fotografije, kaligrafije? ne uklapa se. štrči. boli. čeka nas u 65-oj, kad se, možda, dokopamo penzije. ili nas čeka onda kad popijemo otkaz. ili na samrtnoj postelji, u drhturavom, patetičnom naklapanju šta smo sve propustili.

jebote, stvarno ne kontam gde je falinka, i koliko smo sami doprineli stanju?

je li to što smo predugo potopljeni u sranje, i od nas se očekuje da plivamo kroz govna s glavom tik iznad razine poslednjih nanosa, i da po mogućstvu ne talasamo, jer su nas odavno uverili da uvek postoji gore, i dno ispod dna, i srljanje u još veće propadanje… je li to validno opravdanje za to što sebe lišavamo radosti, života, neka bude i banalnosti, koja nam je ponekad potrebna, koja bi koristila, čak i povremenim uljuljkivanjem u iluzije?

ako je redovna plata na kraju meseca ono zbog čega trpim sav užas mesta, tačnije ljudskog ološa tamo gde radim… a trpim… možda bi trebalo da onaj jebeni isplatni listić uramljujem, kao što neki uokvire diplomu, kao svedočanstvo svog najvećeg postignuća, onoga što je tražilo najviše odricanja i ulaganje najvećeg napora… štaviše, mogu ih sakupljati, poređati serijski, pa delove markirati raznobojnim flomasterima, a onda sve to ukolažirati, biće to pop-art na moj način, slutim da će se Warhol u grobu prevrnuti, a ja ću prevrnuti očima kad god mi pogled padne na tu zidnu divotu, u retkim prilikama kad popijem dovoljno vina da zaboravim ko sam pet dana nedeljno i setim se ko sam zapravo (možda, i tek u tragovima)…

10 responses »

  1. Ne bih ništa tome dodao da nikad neću moći zabrovati onaj grč koji mi nedeljno poslijepodne donese pri samoj pomisli na posao, na onaj dan kad primim platu kada sam sretan i najnesretniji čovjek na svijetu. Sretan što nikome neću ostati dužan plačajući račune i najnesretniji što ostajem sebi dužan do slijedeće plate i istog osjećanja. O svemu onom čega se odričemo kao da imamo vremena, a u reinkarnaciju ne vjerujem :(
    pozdrav

    • da, mogu misliti kako je tek vama sa klincima… s jedne strane, odgovornost je neuporedivo dublja, ne pokrivate samo svoje potrebe, njihove su na prvom mestu, i sve su veće; a s druge strane, njihova dobrobit i obesmišljenom vraća smisao, gledati ih kako izrastaju u dobre ljude je neiscrpan izvor snage.
      još se dobro i držimo, sve ovo izbije samo je ponekad, kad baš provali…

    • ne kontam ovo za Vima Vendersa. zašto je bitno to što je Nemac?
      a, i traženje posla je, posredno, deo ove priče, takoreći naličje njeno… živim s nekim ko traži posao i znam koliko je teško, ma, skoro nemoguće naći ga.
      i to je još jedna razlika u odnosu na ‘normalan’ svet. drugarica se nedavno odvažila da sreću potraži u Norveškoj. bez obzira na pretežak i potpuno stran jezik, i surovu klimu, i na to što tamo nema nikog svog, eno je, radi manje odgovoran posao nego što je radila ovde, za neuporedivo više para, i među svetom koji je tretira ljudski. sinula! tek kad se izmaknemo odavde shvatimo u kojoj meri haotično živimo, koliko su nam lica u grču, koliko lako se plane za najmanju sitnicu… pa ovde se ljubaznost i pristojnost slave kao praznik, izbezumiš se od sreće ako na šalteru tobom ne obrišu pod, iznenadiš se ako dobiješ izvinjenje kad te neko dokači ramenom u prolazu, prvo što pomisliš je da će te još i ošamariti…

      • Naravno da nije bitno samo pitam jel on… reziser, scenarista, producent, nominovan za 3 oskara, rodom iz Nemacke… a rekao bih da je taj, nego ne spominju ga ljudi cesto, a ja htedoh da budem siguran da si na njega mislila :) Ovo ostalo se slazem, a sto se inostranstva tice, o tom po tom…

  2. jeste, taj, jedan i jedini! :)
    mislila sam da je to jasno iz pominjanja ‘Do kraja sveta’ i kačenja muzike iz filma; ponekad zaboravljam da u matriksu obitava toliko generacija da ono što se jednoj podrazumeva drugoj ne mora značiti ništa… ;)
    p.s. očito nesporazum, a ja bila krajnje zbunjena pitanjem jer sam te, iz onoga što sam ovde o shvatila, svrstala u krug onih koji ljude ne procenuju/eliminišu na osnovu nacionalnosti… i jako mi drago što si u tom krugu ostao. :)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s