KADA…

Уобичајен

… fatamorgane nestanu, kada telo razvije fiziološku toleranciju na lekove koje smo sami sebi sklepali gajeći raznorazne iluzije, fabrikujući samoobmane i uvozeći šarene laže, kada stignemo do kraja unutrašnjeg filma i shvatimo da kraj nije ni srećan ni tužan nego besmislen…

… spasonosna je pomisao da oticanje odjavne špice preko ekrana ne mora da znači konačan završetak. da je priču moguće nastaviti, pod uslovom da se ima još šta reći i da postoji želja da se to radi.

već neko vreme imam osećaj da mi je potreban nastavak. tačnije, da me priča koja me bezmalo dve decenije okreće u jednom zagušljivom, kafkijanskom korporativnom mehanizmu, polako, ma sve brže – gubi. ne mogu da se još dugo pričam u njoj. ne želim više da joj poklanjam ličnost, akciju, želje, snove, pamet, suze, igru, ulogu. dosta je! i previše… zato što je to priča koja je prerasla svoje realne okvire i postavila se kao apsolutni gospodar situacije. sve češće mi lupa rukom o sto. kad pokušam da se pobunim i ponudim bilo kakav kontraargument, suočava me sa ultimatumima: ili on/a ili ja! dosad sam se uvek povlačila. povinovala. ostajala. pristajala. strah od neizvesnosti, od gubitka tla, od nemanja priče… bio je jači od želje za promenom. uvek snažniji od potrebe da se pokuša, proba, propadne ili uspe.

… da se razumemo – oduvek smo se ona i ja klackale: na jednoj strani bila ona, sa svojim paketom zahteva, kakotrebnosti i socijalne podobnosti, a na drugoj ja, opterećena kućnim vaspitanjem, obzirima i utreniranim ustupcima. no, do sada mi sve to nije tako teško padalo. neka bude i da je ovo kriza srednjih godina, ako je ikome  potrebna definicija. mada, iskreno, meni pre liči na s.o.s… na pokušaj spasavanja golog života. na situaciju u kojoj samoj sebi, poslednjim snagama, bacam pojas za spasavanje. jedino pitanje koje posle toga ostaje je hoću li doplivati do njega ili će me okeanske struje odvući i progutati.

podozrevam da mi je kao klinki, neka fol-ljubazna teta, sa osmehom na baterije, iz bočice s natpisom ’odgovornost’, ubrizgala serum poslušnosti. vakcinisana sam protiv pobune. protiv slobode. što je prilično paradoksalno, pošto tek sloboda zaista podrazumeva odgovornost. jer, tek ona od čoveka traži da sam donosi odluke i stoji iza njih. tek ona zbilja suočava sa izborima. čak i sa onim da se bude siromašan i sveden na osnovnu egzistenciju, ali da se više ni trena ne trpi mahnitanje i iživljavanje kakvog šefa, koji je nekim čudom dobio moć da odlučuje o tvojoj sudbini…

… e pa, tu smo! nije je dobio! moć da odlučuje o mojoj sudbini, ako se izuzmu sile o čijim dometima i lepotama znam premalo, ima samo jedna osoba, a ona je, zajedno sa mnom, podstanar u ovom telu. za dobrih dana, moglo bi se reći da smo jedno, ta osoba i ja. danas smo bile u miroljubivoj koegzistenciji, što subotom po pravilu nije teško. slušala je. klimala glavom kao da me razume. u očima sam joj videla bljeskove bistrine koji su svedočili da ne blefira. zaista je (s)hvatala. nije joj bila strana ideja da će mnogo više čitati, ali mnogo manje kupovati knjige; pozajmljivaće ih u biblioteci, sretaće ljude u čitaonici, upoznaće retke istomišljenike. blisko joj je bilo i izostavljanje jebenog desetodnevnog letovanja na krvavo iskamčenom godišnjem odmoru, ako će to značiti svakodnevno organizovanje istraživačkih ekspedicija otkrivanja čudesa jednog običnog dana, u jednom krajnje običnom gradu, usred običnog godišnjeg doba, u nekom najobičnijem, recimo maju… i svi ti sati, bože, to najviše… svi ti dragoceni sati, što stanu između odlaska u kazamat i, sve češće, tek večernjeg povratka iz njega, svi ti silni sati, uludo straćeni i prokockani, biće odjednom tu, za: disanje, pisanje, hodanje, učenje, mučenje, buđenje, čuđenje, pronalaženje, snalaženje, ispitivanje… za ispipavanje od čega sam, sva ta ja…

… kada sam u društvu i kad sam sama, kada sam tužna ili raspevana, kada se ponovo u sebi nosim trogodišnju i kad ispipavam sebe stogodišnju, kada mi hol ogromne zgrade u eho pretvara korake i kada sam toliko laka da za stazu biram oblake, kada sam zaplavljena setom i kad sva sunčana skakućem svetom, kad mi je glava u olujnim oblacima i kad misli gubim u apstraktnim oblicima, kada zastanem fascinirana nad leptirovim krilom i kad mi se svet saopštava ubrzanim bilom, kada čekam da na kraju ulice ugledam drago lice i kada stigne dan da se mi se duša preseli u ptice.

3 responses »

  1. „…ima samo jedna osoba, a ona je, zajedno sa mnom, podstanar u ovom telu…“, velika stvar, kod mnogih ljudi se to jedinstvo pocepalo vremenom… ja kako pogledam u ptice, ja poletim, ima i nekih roda na putu od Pozarevca do Cetereza one mi pogotvo unose neki spokoj… a nije zbog serije :)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s