sestra i ja smo obožavale bojice. trebale su nam za crtanje i ’bojadisanje’(kako je to voleo da izgovara naš divni deda), ali i za uživanje u samom pogledu na kutiju punu zarezanih kolorskih štapića, na sve te nijanse, svake godine sve brojnije. čak i sada, iako ne pamtim kada sam koristila drvene bojice, nadohvat ruke mi stoji kutija sa 24 zarezane lepotice raznobojnih grafitnih srca. telašca im drugačija od onih koje sam koristila kao devojčica, nisu kružna ili šestougaona, trouglasta su, da bi među prste skliznula anatomski laskavo, lako, prirodno. koži godi glatkoća dodira lakiranog drveta. oku se dopada kako izgleda kada se ručnom kompletu prstiju, stečenom rođenjem, pridruži i taj drveni, produženi prst, i on stvoren da pokazuje, da uperen u hartiju, najpre njoj, a onda i svima koji crtež posle vide, objasni: list, cvet, kuću, psa, nebo, sunce, ulicu, automobile, balone, poljubac, talase, osmeh, misao, san, ideju!
ima nečeg suštinski magičnog u svakom postupku koji, skrojen za jedninu i iznedren iz tihog dogovora sa samim sobom, uspeva da nešto objasni nekome van nas samih. crtanje je takva dragocenost. pisanje takođe. muzika… tek nju ne smemo zaboraviti.
čoveku zalutalom na toj stazi lako bi bilo zakleti se da je negde usput video putokaz s natpisom – umetnost. sasvim je moguće da mu se samo učinilo, ali to postaje nevažno. čini na nas baca naše verovanje. onaj ko veruje da ga je nešto snašlo, nikad se više neće zapitati je li ga ikad našlo.
pronađena od bojica kao devojčica, pa u nekom potonjem dobu sopstvenom željom prestrojena na crtanje rečima, užasno patim kad (moj) svet gubi boje, kad bledi, kad se zamagljuje, kad je previše zamračen, kad slike kojima mi se prikazuje gube jasnoću.
sreća pa postoje isprobani, delotvorni protivotrovi: proleće. hodanje. izabrana samoća. leptiri. poklanjanje. grljenje drveća. nalivanje suncem. ispiranje morskom vodom. gledanje kroz prozor tokom vožnje. odlomci…
… komadići celine, slagalice koja se ko zna kad, visoko nad našim glavama, iskrunila u puzzle-deliće, pa se nezapamćenom vejavicom rasula u radijisu ogromnog opsega. nalećemo na parčiće uglavnom slučajno. pretpostavljam da neretko prođemo pored i ne uočivši ih. a zadato je da ih uklapamo, da, koliko god možemo, povratimo celinu.
često imam utisak da toj misiji nisam dorasla. ali mi onda lopovske pridrže šareni, drveni soldatići iz kutije na pisaćem stolu, namigne mi par tipkica tastature i gle, odjednom narastem, i gle, eto me usred predstave čuvenog iluzioniste, dok kao njegova glavna pomoćnica, s holivudski zakučastim osmehom i pogledom ispod milion razvez(d)anih trepavica, objavljujem da još uvek slažem tek ram slike, ali da ne nameravam da odustanem… otprilike nikad.
Alana bez zemlje klikera 
I ne mogu da se otmem utisku da si ti u vazduhu osetila to što ja pokušavam da nanjušim od juče i evo nikako, ali biće, tek kreće, nadam se da nas sve udari kao voz sreće i unese malo „tih“ boja u topliju polovinu godine… a kako ti to lepo nacrtaš rečima… već sam ti rekao neću da se ponavljam :)
:)
može biti da sam (pred)osetila, pošto je juče pala prva prolećna šetnja, iz koje upravo stižu slikice… ;)
i faaaaala, mnogo!
Udah izdah udah
čak i kad zvučiš crno-belo, provaljujem da si u koloru. ;)
sve mi se zasarenilo od ove price
drago mi je što je bojadisanje uspelo. :)