MINĐUŠE

Уобичајен

da li je to što sam se sinoć mašila tih minđuša, koje su u jednoj kutiji sa zaboravljenim drangulijama čamile netaknute skoro dve decenije – izazvalo odmotavanje uspomena, ili je to što sam se mašila baš njih već bilo inicirano nesvesnim porivom i potrebom da se čačne u sećanja i utiske pohranjene u mene poslednjih dana leta pre bezmalo dve decenije… ne dokučujem.

… tek, stavila sam minđuše bez mozganja, a onda sam, celim putem do Quarter-a, gde smo se zaputili na svirku, slušala kako mi podvlače svaki korak sitnim zvonjenjem pod ušnim resicama. na svakoj od njih tri tanjušna viseća diska sudarala su se međusobno i muzicirala, jedva čujno, pozadinski i nenametljivo, ali mi neprestano u svest plasirajući informaciju o svom postojanju. uspavane lepotice bile su probuđene. princ u njihovoj priči bio je moj skakutavi hod, ili prolećni mirisi (najviše onaj nepogrešivo limunasti kojim dišu sićušni beli cvetovi žbunova razbacanih posvuda po limanima), ili svirka na mestu gde sam se osećala dobro i ponovo mlado. svojim poljupcem taj princ je probudio…

… priču o letovanju, ugnezđenom u godišnji odmor po isteku prve godine mog arbajtovanja, početkom jednog davnog septembra. zaputile smo se na more, moja najbolja i ja, sa idejom da se odmorimo i provedemo onako kako se to najbolje radi kad se troše poslednje godine čije cifre počinju sa dvojkom. bez puno planiranja i rezervisanog smeštaja, u sedam ujutro smo stigle u obalski gradić, ostavile kofere u staničnoj garderobi i krenule u razgledanje mesta i razmatranje gde bismo se mogle smestiti. potraga je ubrzo uspešno završena, mi se na desetak dana ‘skućile’ u vili nadomak jezgra grada, a već posle podne se, u društvu tek upoznatih, veselih Zrenjaninaca, odvezle na fantastičnu plažu van grada. sve je teklo ubrzano, a neosetno, prirodnim nadovezivanjem, bez komplikovanja i sumnjičavosti, kako valjda može i biva samo kad si tako mlad i otvoren kakve smo mi tada bile…

… i nema sad tu nikakvog dramskog obrta. celo letovanje je bilo takvo. iako nas vreme nikako nije služilo, i skoro svakog dana je padala je kiša (sve razglednice koje smo poslale nosile su tekst: pozdrav iz jesenovanja!), provodile smo se sjajno. već prvog dana smo se združile sa Melanijom, par godina mlađom pravnicom (koju smo zbog duhovitih, kratkih opaski prekrstile u Melani Grafit), i iste večeri izabrale omiljeni kafić, smesta preimenovan u Kermit. u Kermitu se zaljubile na prvi pogled u tamošnje face: vlasnika i njegove prijatelje, koji su se smenjivali za šankom i bili zakićeni nadimcima: Šicer, Đenka, Plesač i Nova… moj je bio Đenka, u pravoj meri blesav i oklembešen za taj nick, lik stariji četiri godine od mene, uveliko smiren u pristojnom životu komercijaliste u jednom kontinentalnom gradu, ali donedavno Londonac, čak četiri godine, što je nekako pankerski još uvek zračilo iz njega, i privlačilo, i mračilo… taman da se neko poput mene letnje i divno zaludi. drugarici smo namenile ’Šicera’, vlasnika kafića (i galerije pored), po obrazovanju istoričara umetnosti, ali se u konkurenciju nezvano, sam od sebe i silom prilika (iliti boravka u istom prostoru), ubacio sin vlasnice vile u kojoj smo bile, izvesni M. – otpočetka u našoj privatnoj nomenklaturi preimenovan u Donalda (zbog fizičke sličnosti, da ne kažem privlačnosti, sa g. Saderlendom). elem, kako se letovanje bližilo kraju, tako su se i veze u svim tim našim slučajnim poznanstvima produbljivale, pa smo poslednje veče proveli u izlasku u koji su nas poveli Donald i njegova sestra Minja (glasovita lepotica i nekadašnja manekenka) tada 45-godišnjakinja… pre toga smo se silno družili u vili, padala su obećanja i kretale suze, drugarica je uveliko bila u Donaldovoj nadležnosti, a ja sam od Minje (čiji desetogodišnji sin me je načisto osvojio, a i ja njega, ne zna se ko koga više… kontam da sam tada dobila prve lekcije na temu kako se vole mangupasti, lepi, plavi dečkići, što ću desetak godina kasnije produbiti i totalno usavršiti sa svojim sestrićem) na poklon dobila knjigu o gradu i jedne njene minđuše. jučerašnje minđuše…

… znam da sam tada, dok smo koračali ka konobi gde ćemo se napiti i ostati do jutra, mislila o zadivljujućoj Minjinoj vitalnosti, i o tome kako, eto, život ne prestaje kad se rode deca i stigne u neke ’ozbiljne’ godine. svejedno, čak i tada, uz živi primer koji je hodao pored mene, sve to mi je delovalo kao čist izuzetak i ozbiljno odmetništvo. bila sam zadivljena, ali manje-više pomirena da moja priča neće biti ni nalik.

minđuše sam, po povratku kući, stavila svega par puta, kada sam želela da u svoje večeri prizovem glamuroznost Minjinog stava i hoda, dašak njene prirođene, a onda i negovane (samo)uverenosti da joj zbog neupitne lepote sve pripada i nudi joj se bez pitanja i otpora.

onda su došla neka druga vremena za mene, a minđuše ostale zarobljene u zaboravljenoj kutiji.

sinoć, u sred koncertnog đipanja, shvatila sam da sam starija nego što je Minja bila tada, i da sam onda, procenjujući je i misleći da puno razumem – sve pogrešno protumačila. nije bilo razloga za divljenje, a ni za čuđenje. sad znam. a kažem to zato što se plašim da neki sadašnji dvadesetogodišnjaci na sličan način gledaju mene i misle kako tu mora biti nekog posebnog napora, ili ludosti, ili mudrosti, ili gluposti… sve što hoću da kažem je da nema posebnosti. da neki životi tako teku. da imaju korito, i reku, i maticu, i da im je zadatost namenjena praćenjem nečijeg rođenja u tačno određenoj koži, recimo ovoj, koja nema mnogo šta da kaže, ali ponešto ima, i to nešto kaže onako kako jedino može i zna, recimo i jedne subote uveče, u odlasku na koncert u društvu nekog mnogo bitnog i dragog, jedinstvenog – uz koga ta priča dobija nove rukavce, zbog čega će se naposletku možda ispostaviti da je teksta bilo i više nego što je obećano… pa i da smisla ima i više nego što bih ja sama mogla da pružim.

8 responses »

    • pokušala sam da to izbegnem, ali su drugi uglovi isticali neke fleke na metalu, iako se one uživo vide samo ako se baš zainatiš s detaljima. ovako, sasvim mi zgodno čak i to, neka su (mi) i ogledalo, a još više onima s kojima pričam. (kad ostanemo nasamo ispričaće mi šta su sve snimile, a meni promaklo… ;))

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s