JUTARNJE STRANE

Уобичајен

volela bih da sam sa tim redovnija, ali se svodi na vikend-beleške. kad prođe par meseci i vratim se na zapise, zapanjim se čega sve tu ima i koliko munjevito sam štošta zaboravila. biće da je to stoga što zaista pišem ’našte srca’, tek napola razbuđena, pre doručka, kafe, vesti, interneta, puštanja muzike…

… ponekad zbilja imam utisak da u tom jutarnjem direktnom prenosu misli postoji puno trenutaka ’sa dodatkom rezonance’, pa mi sad nema ničeg prirodnijeg nego da se setim divne Koplandove primedbe iz ’Život posle boga’:

„A da smo prikupili te male trenutke u beležnicu i pogledali ih posle nekoliko meseci, videli bismo određene trendove kako se izdvajaju iz naše kolekcije – javljali bi se određeni glasovi koji pokušavaju da govore kroz nas. Shvatili bismo da smo imali sasvim drugačij život, onaj za koji čak nismo ni znali da se odvija unutar nas. A možda je taj drugi život važniji od onoga koji držimo za stvarni – taj iz-dana-u-dan svet nameštaja, buke i metala. Tako da su možda ti mali tihi trenuci istinski događaji koji stvaraju priču u našem životu.“

sanjam da sam sa nekim dragim i važnim u nekim kolima; velikim kolima iz kojih su zadnja sedišta izvađena, pa ležimo jedno do drugog ’na podu’ i upravo treba da padne prvi poljubac, pa se to i desi… a on, sav smeten, zastaje da to i naglas konstatuje, kao – eto ga! to je to! moram ovo da zapamtim! ućutkujem ga sledećim poljupcem, smešno mi je i milo, šašava mi njegova neverica jer je sve vodilo ka tome. ljubimo se još malo, a onda on, i dalje bojažljivo, kao da bih se mogla uvrediti zbog ’prejudiciranja toka’ pokazuje da je poneo jednu svoju pidžamu za mene, očito ćemo prespavati u kolima i neće baš biti konforno, trebaće nam pidžame, makar pred jutro. meni njegova pažnja nije nimalo uvredljiva jer je tako shvatam – kao pažnju, a ne kao aroganciju umišljenog ljubavnika, unapred uverenog u uspeh. ne mogu da budem sumnjičava sa nekim ko deluje tako posvećeno, i zaljubljeno, i dirnuto fazom u kojoj plutamo, ljubeći se kao da svet ne postoji, a ako baš i postoji, sve u njemu samo od naših poljubaca zavisi.  premećem po sebi osećaj tog prvog poljupca, svesno ga muljam po nepcima i mislima, puštam ga da mi klizi duž kičme i elektrificira zaspale leptire u stomaku, uživam u zanosu načinjanja nečeg potpuno novog u čemu se ja svejedno snalazim kao da stižem kući. sve je istovremeno i tek načeto i već znano, tačnije prepoznato. nosi nalepnicu: to je to! nudi mi se i ja bez bojazni uzimam, i uživam, i rukujem pažljivo, i rukujem nehajno… jer je to u šta se upravo upuštamo u isti mah najneistraženija i najutabanija staza sveta, i čini se da nema šanse da bilo šta krene po zlu, da neko od nas dvoje u bilo čemu pogreši. otpada stid, bojazan, strah, oprez, jedno po jedno iščezavaju, i ostaje samo poverenje i predavanje. tako retko, tako isceljujuće. tako se pripada prirodi, suncu, moru, i samo ponekad, ako je velike sreće – ljudima.

crtala sam juče ujutro kule preko puta. moj prvi pokušaj potrajao je tek par desetina sekundi. sveo se na to da, gledajući ih, skiciram ta tri solitera iz vidokruga. nisam se dugo mučila, jer se ispostavilo kao nemoguća misija. onda sam prizor fotkala. pokazalo se da crtanje sad ide daleko lakše. ono što moje oko, ili bar relacija oko-ruka ne uspevaju da odrade ni u snu, fotografija spušta na razinu izvodljivog, ’objašnjavajući’ mi linije i odnose; neuhvatljivi ples tri dimenzije, u koji se oko hvata kao u kolo svojim talentom za dubinski vid (od čega me pri prelasku na papir hvata vrtoglavica), fotografija kroti u dve dimenzije, prihvatljive nevičnom crtaču. stvarno je dobro ispao taj crtež. toliko dobro da sam pomislila da bi, umesto fotografijama, bilo zanimljivo ilustrovati se sopstvenim crtežima. pokušati da se neki od ovih zapisa urade (ili bar dopune) ’žurnalskim’ slikama?

2 responses »

  1. Setim se vođenja sopstvenog dnevnika snova (sve po starom, dobrom K.G. Jungu, što je ujedno i najviše od mene što bi moglo da se približi tom tvom „dodatku rezonance“ i uopšte), a dabome, setim se i crtanja (sa sve žvrljanjem na parčićima papira tokom nekog telefonskog razgovora, što je često, isuviše često, takođe bilo najbolje od mene „na tom polju“).

    Posle sam video da sam sve to ja. Pa ipak, sanjanje i žvrljanje nije prestalo.

    • u startu ću se teško složiti sa konstatacijom da je dnevnik snova bliži hvatanju tih dnevnih trenutaka sa ‘viškom rezonance’ od mesta sa kog mi ostavljaš komentar. ako budeš želeo da me/nas razuveriš, moraćeš nam dati odlomke iz tog fantastičnog dnevnika, čisto da uporedimo… ;)
      slučajno znam da je crtanje i žvrljanje u tvom slučaju takođe daleko izvan i iznad neveštog, baš kao i u slučaju moje kume koja je takođe taj svoj dar sasvim zapostavila.
      znači li to da smo, bar neki od nas, imali sreću uvida šta si sve ti i pre? :D
      p.s. sanjanje, pisanje i žvrljanje su strane iste medalje, da ne kažem piramide… ;)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s