takva tura…

takvo jutro. bilo mi je potrebno da sam posredno uključena u ljudski supstrat, ali bez suštinskog učešća. uključena kao posmatrač, upijač, slučajni svedok… raspoloženje je dakle bilo idealno za odlazak na buvljak i krckanje nekoliko sati u štrapacirungu između gomila odeće i starih knjiga, stripova, ploča, satova, sudova, torbi, obuće, igračaka, nakita i ostalih drangulija.

dok prilazim pijaci u uši mi se useljavaju fragmenti nečijeg telefonskog razgovora. ne okrećem se da pogledam čiji je to glas, ali ga po tonu pripisujem prosedom čoveku, prostodušnog lika. zamišljam da je obučen skromno i jednostavno, trunčicu pohabano, ali čisto. uzgred, da je mene neko jutros istovetno ’zamislio’ i opisao ne bi ni zeru omanuo. nisam se trudila da čujem razgovor, ali me sustigla rečenica: otišla je u dućan. sa mentalnog markera je momentalno skinut poklopac i drečećom farbom označena reč: dućan. zbog arhaičnosti. zbog toga što već dugo nisam čula da je neko otišao u dućan. zbog toga što se ja sama te reči nikad ne setim, čak ni radi razbijanja dosade upotrebe uvek istih sinonima dotične verbalne sklopke. minut kasnije, iz istih razloga su mi, s naslovnice knjige položene na jednu od prostrtih mušema, namignula: kazivanja.

danas sam se s vanrednim guštom zavlačila i tamo gde inače retko zalazim – među kutije sa staklarijom, keramikom i porcelanom. u hrpi čaša, čajnika, krigli, slanika, kutija, bokala i lampi, pogled mi je privukla jedna metalna, mrežasta korpica, za voće valjda, urađena filigranski minuciozno. u trenu je iskrsla slika te korpice u njenom prvobitnom okruženju, u prostoru koji je nekad bio njeno stanište. nametnula se s takvom pouzdanošću da sam samo slegla ramenima i u sebi konstatovala: ko sam ja da sumnjam. u tom mom intimnom teleportu, korpa je na masivnoj komodi sa politiranom površinom, u njoj su limunovi, njih sedam, a sa zida uz koji je komoda oslonjena upravo se oglašava zidni sat, otkucavajući pet popodne. kosi zraci kasnojesenjeg sunca prodiru kroz prozor zastrt heklanom zavesom, prišivajući dugačke senke na predmete u sobi. tišina zadaje takt trunčicama prašine, što plešu uhvaćene u reflektorske tubice sunčevih zraka. potpuno me je prožeo osećaj tog, tačno određenog života. to što je on u potpunosti izmišljen, danas ga ni u čemu nije činilo inferiornim.

danas je bio takav dan.

nepostojeći životi su pulsirali u mojoj imaginaciji, videla sam ono što možda nikad nije bilo, videla i ono što je bilo ali više ne postoji na način na koji nekad jeste. u celom tom miksu, zahvalno sam primetila da me malo manje bole neka nedostajanja. zato što nisu nepostojanja. to su samo nedokazana postojanja.