APRILSKI REZIME… (posle jedne duge zime)

4.4.2015.

nepravedna, surova ravnoteža:

kad svet postane manji za jedno važno utočište, a veći za jedno zjapeće nedostajanje.

***

pohađaš sazrevajući razne škole,

planirane, usputne, životne,

poučne, priručničke, pripravničke…

prođeš mnoge časove vežbi,

telesnih, duhovnih, stilskih,

meditativnih, opskurnih, kliskih…

utreniraš b(r)ojne veštine,

pa naučiš da balansiraš

između buke i tišine,

između poniznosti i taštine,

između uglancanosti i patine,

između obmane i istine,

između presipanja i praznine.

naučiš i pamtiš, i svašta shvataš,

silnim naučnim dokazima barataš,

racio ti solidan, osposobljen, snažan,

a ipak, u trenu postane nevažan…

… začas te slomi u bezbrojne komadiće

planeta manja za jedno važno biće,

svede te na bezimeno atomsko stanje

lišeno talenta za dubinsko shvatanje,

pa samo plutaš na površini tuge,

odjednom neubeđen u postojanje duge.

neke su boje svet trajno napustile.

—

pokretni praznik – Dan iznošenja stola na terasu, iz lične mi slavske nomenklature, ove godine se poklopio sa Uskrsom. gospođa priroda je tako udesila.
jutarnje stranice napolju, prvi put ove godine.
uzgred, sad već mogu da procenim da je na tim stranama, za onog dela godine kad se ispisuju na terasi, mnogo više neba, vetra, i ptica, njih naročito… pa, dobrodošle drage ptice, opet!

—

čitala „Biciklističke dnevnike“ Dejvida Birna.

jako mi se dopada način na koji Dejvid Birn putuje, razmišlja, kontekstualizuje, povezuje fenomene prostorno i vremenski, pa onda još uspe da nam sve to mudro i razumljivo poređa u tekst.

za ovo mesto, jedna beleška iz Njujorka i jedna… iz suštine:
„Na putu ka kući video sam kaluđericu koja na rolerima vozi bicikističkom stazom duž parka pored reke Hadson, dok se brojanice vijore za njom.“

„Baš kao što u našim genima postoje delovi koji čekaju na hemijske ključeve da bi dozvolili matičnim ćelijama da se razviju u jetru pileta ili čovečije srce, možda negde postoje i elementi koji aktiviraju ispoljavanje kroz politiku, akciju i kulturu. Veliki deo ljudskog ponašanja manifestacija je tih ključeva koji se ubacuju i okreću – ključeva koji otvaraju genetska, geografska i kulturološka vratanca – kroz koja prolaze prikrivene sklonosti.“

—

hoću-neću-hoću-neću… hoću!
druga varijanta je: voli me – ne voli me, ali to ne prepuštam cveću…

—

šta biste i da ste znali da je tako, pita,
a ja jurim po svom neznanju
i grozim se paralelnog mira u
godinama dok su padale granate,
i ljudi sedeli po skloništima,
i trajala zamračenja,
i nečija jedina detinjstva
počinjala i završavala se u ratu…
ne znam šta bismo,
možda bi nam još gore bilo
što smo jednako taoci zla,
jedino što je ono još veće
nego što smo mogli i zamisliti.
jednom me je deda pitao,
skoro vičući na mene,
kako sam mogla da mu ne javim
da sam bolesna,
a ja se čudila zašto,
bila je to obična prehlada,
ležala sam par dana kod kuće,
pažena i mažena, ništa bitno,
zašto da uzalud brine…
… on, nimalo umiren,
samo rekao:
ti bolesna, a ja možda pevam!?

—

koliko god rešen bio da te ne sjebu prekovremenim ostankom na poslu, malo šta ostane neporemećeno kad te 10-11 sati kljucaju u zdrav mozak…
… ono što uvek odoleva i jedino se ne da pomesti je priroda. pogled na limanski park, čak je i danas, i samo kroz prozor busa, lečio, a direktan prenos zalaska sunca ovog aprilskog dana bio je potpuno čudesan.
dva poveća tega na suprotan tas vage od onog na kom mi se klackao jebeni poslovni dan.
čak i da ravnoteža nije sasvim vraćena, tu smo, blizu..

—