POZDRAV IZ JULA

naređali se neki topli dani,

svi bi da nam što pre uđu u život,

nijedan da nas zaobiđe,

hoće baš ovo vreme i baš ovo mesto,

pomislio bi čovek vole nas,

i dođe mu onda skoro nepravda

to što mi njih ne volimo jednako,

što merkamo kalendar dok slušamo prognozu

i u poljima nad brojevima zamišljamo ikonice:

lepeze, suncobrana,

limunade u čaši dopunjenoj slamčicom,

plažnog peškira

i naposletku kišnih kapljica,

al’ to tamo negde daleko,

u nedogledu avgusta…

… mislim o komadu jula iza nas,

i o tome kako mi se čini

da se ništa pod milim bogom nije događalo,

eto me identične ko prošle godine,

nepomerive u nepromenjenom,

ali onda shvatim da (se) lažem,

i da je nemoguće da me nije promenilo,

da me nije pomerilo sve što je u ovaj jul stalo,

a tu je bio:

ceo jedan exit sa četiri tvrđavske noći,

vikend leptira i lavande,

pa mnoge porodične priče,

koje po pravilu na sve i ni na šta ne liče,

ali su u našem slučaju, i srećom, lepe…

… u našem slučaju, kažem,

mada uopšte ne mislim ni da smo slučaj,

ni da smo slučajni,

vrlo smo namerni

i imamo nameru

da to i ostanemo,

duže od ovog jula,

bar do sledećegodišnjeg,

ako se ja tu nešto pitam,

a onda ću ponovo da se pitam

i da se preslišavam,

da se preslušavam

u nekoj noći vreline

bez predaha,

u nekoj noći života

bez pauze.