26.7.2015.

neke slike se smeste u sadašnjost, a odmah ti jasno da nisu odavde…

… sinoćni mladac na pruzi uopšte nije bio ovdašnji, ni po mestu ni po vremenu. nisam morala ni da pitam (kao da sam uopšte i mogla) odakle je i hoće li mi pozdraviti Haka Fina kada se sretnu na kraju pruge. —

čeka se godišnji.

sanja se more.

čita se Koen.

—

Koen. koliko poetike, cikličnih nemira, haotičnog sleganja i slaganja iz kog se naposletku uspostavi neki red, koliko bliskog…

„Divni gubitnici“:

‘Ne znam šta je video u mojim zažagrelim očima, možda nekakav proplamsaj lažnog univerzalnog razumevanja. Ponekad kad svršim ili neposredno pre nego što zaspim, svest kao da mi odluta nekuda, poput tanke niti što se odvija u beskraj, a koja je iste boje kao i noć. Napolje, napolje, uskim drumom u daljinu jezdi moj um, vođen radoznalošću, ozaren saglasjem, dalje u nepoznato, poput udice sa pernatim mamcem izvanredno vešto zavitlane u sjaj iznad vodenog toka. Tamo negde, izvan mog domašaja, izvan moje kotrole, udica se ispravlja u koplje, koplje se zašiljuje u iglu, a igla prošiva svet. Prišiva kožu na kosti i karmin na usne, prišiva masnu farbu na Edit, sklupčanu (sve dok to pamtimo ja, ova knjiga i svevideće večno oko) u našem podrumu lišenom svetla, prišiva velove na planinu, prodire kroz sve pred sobom nezaustavljivo kao krvotok, a u podzemnom kanalu nalazi se poruka utehe, predivna spoznaja jedinstva. Sve protivrečnosti sveta, različite strane paradoksa, lice i naličje istog problema, par-nepar pitalice, makazasto račvasta svest, svekoliki polariteti, stvari i njihove predstave i stvari koje su bez senke, kao i one svakodnevne ulične eksplozije, nasumična lica, kuća i zubobolja, eksplozije različite samo po slovima kojima se pišu, moja se igla kroz sve to protkiva, i ja sâm, sa svojim lakomim fantazijama, sve što je ikada postojalo i što sada postoji, svi mi činimo jednu nisku nesamerljive lepote i besmisla.‘