KILOMETRAŽA

hartijaste kuće mojih misli,
glatkih, šarenih zidova,
sa ugrađenim spiralama
koje su sve samo ne kontracepcija,
mada bi možda trebalo,
tim pre što slutim da ni sa koncepcijom
nemaju veze, blage veze…
… blage su veze među tim stranicama,
moguće je da im je spona samo vreme,
doba dana kad su reči pohranjivane,
jutarnji sati sa hroničarskim,
dnevničkim, direktnim prenosom,
na desetine tih svesaka,
ne mogu ni da ih obuhvatim pogledom,
kad li se sve to skupilo,
bojim se i pomisli koliko vremena
je spucano na popunjavanje praznine,
a da praznina ostaje da zjapi…
… kad sam bila klinka
vrtela se reklama za rexpen patrone,
volela sam da je gledam,
klizanje vrha pera po papiru,
i svetlucav, mokri trag što se u momentu suši,
ostavljajući za sobom postojan kraljevski beleg,
kao trajnu promenu svet(l)a…
… bila sam hipnotisana već prizorom,
a tek je sledio slogan, to moćno obećanje:
za kilometar pisanja!
koristila sam rexpen patrone
(da li je i bilo drugih?)
i kako bih koju ispraznila,
iz malih plastičnih leševa
vadila kuglasto stakleno srce,
pa ga slagala pored već uloženih
u minijaturnu providnu vrećicu,
prebrojavajući ih povremeno,
sumirajući koliko je to iskustva
izraženo u rukopisnoj kilometraži ,
koliko je to na skali iluzije
da je moj tinejdžerluk
neki moćan trkački automobil…
… verovatno je smešno
što se nisam zaustavila
kad sam ukapirala marketinške fore,
što sam nastavila da trošim patrone,
i sveske, i vreme, i sebe,
i što bih opet kao začarana buljila u tv,
ako je moguće, ceo taj kilometar pisanja.