19. IX 2015.

Уобичајен

… nisam bila zaokupljena nikakvim ozbiljnim dumanjima koja bi diktirala tok misli, pa sam se prepustila posmatranju i upijanju. smenjivanje prizora i samo prisustvo ljudi učinili su da kroz vijuge štošta potekne.

neko me vreme zabavljalo ’ulaženje u drugog’… i pre nego što sam postala svesna da je igrica startovana, izbor je pao na devojku koja je sedela na drugom kraju autobusa, dijagonalno od mene, zauzimajući jedno od ona četiri parno sučeljena sedišta. očito je poznavala dvoje koji su sedeli spram nje, pa su ćaskali povremeno, a ona je usput iz kese u krilu vadila komadiće perece i jela.
osećala sam ukus pečenog testa i soli, lagano razmekšavanje zalogaja pljuvačkom, klimala s razumevanjem na opaske prijatelja, otpratila pogledom mural duž ograde pred raskrsnicom na kojoj se autobus zaustavio, a onda ugledala ženu u štrafstastoj majici, smeštenu uz prozor na drugom kraju vozila, baš u trenutku kad joj se lice opustilo, a par uzdužnih bora na sredini čela ispeglao i iščezao. izgledala je kao neko ko je upravo shvatio da ga tog jutra ne more nikakva teška razmišljanja i slobodan je da se prepusti posmatranju i upijanju.

posle su me zaokupile slike salajačkih kuća i lokala, najviše novootkriveni natpisi i grafiti na njima, uz fleševe uspomena iz detinjstva, iz kraja u kom sam odrastala do polaska u školu. preko puta ulice u kojoj smo živeli ustoličila se nova pekara s nazivom: ’riznica hleba i peciva’. čudan izbor imena, pomislila. čak i da se hleb i pecivo tretiraju kao vrhunsko blago, što može biti i ne smeta, nije li riznica mesto gde se sve čuva i puno ne dira? to mi nespojivo sa trgovinom i premetanjem. ostala mentalna beleška da proverim rečničku definiciju, možda pogrešno baratam značenjima.

vozili smo se Kisačkom, jer sam ovog puta uhvatila keca umesto petice, pa sam se, pred delom gde su jedna uz drugu nanizane prodavnice pogrebne opreme, setila kako nam deda i baba nisu dozvoljavali da tu zastajemo, čak ni da pogledamo ka radnjama, pa smo sestra i ja poslušno okretale glavu i ubrzavale hod, ne bi li se što munjevitije odagnala sva pitanja i misli na to šta se krije iza tih izloga.

kod podvožnjaka me dočekalo drveće čije su krošnje nekako ’ćoškasto’ orezane odole, tačnije sve isečene do iste linije na određenoj visini. ubrzo shvatih da njihovo potkresivanje nije rezultat intervencije gradskog zelenila, nego stalnih prolazaka gradskih, i još više međugradskih autobusa, čije trase vode ispod stabala. hm… možda je tako i sa mojim mislima. čak i kad ih ne oblikujem i ne sređujem sa dovoljno baštovanske pažnje, u mojoj glavi postoje trase redovnog saobraćaja za okruženje, za ljude i događaje kojima ne dirigujem sama. oni nikad neće dopustiti da se sasvim zakorovim i podivljam.

Advertisements

4 responses »

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s