26. IX 2015.

Уобичајен

danas je dokaz da moja glava još uvek barata idejama. nije baš da je žongler, ali još uvek nije sasvim nespretna.

ideje imaju sopstvenu tarifu. ne naplaćuju se u redovnoj valuti, nego se hrane moždanom masom. začudo, od toga se ta masa ne smanjuje.

olovka koju držim ima specijalan tretman, doživljam je kao nastavak prstiju. sve očekujem da mi namigne. mada od prstiju to ne očekujem.

vreme ima materijalno telo i baca senku. znam po tome što se jasnije oblikuje za sunčana dana i u noćima punim mesečine.

moja beležnica je sredstvo kojim se od mene iznuđuju raznorazna priznanja. jedino još nisam provalila za koga radi.

haljina jedne četrnaestogodišnjakinje je večeras bila suverena vladarka dvorišta. aklamacijom presudili pogledi prisutnih dečaka (podanika).

molim da moja starost zanat uči od puževa.

moj budžet je premali da se u njega udene kupovina i ešarpe viška, ali za kosmos više nikad ne sme da zafali…

 

stiže vreme za jesenje prizore i fotke bojene maglom…
(a ovu baš volim, za nju mi je pre par godina pozirao limanski park jednog običnog jesenjeg dana… i osim parka, ne manje važno, zapravo više važno – jedan čovek i njegov pas :))

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s