29. IX 2015.

hoću da mi pričaš

o mestima gde nikad nisam bila,

o ljudima koje nisam upoznala,

o ukusima koje nisam osetila,

o osećanjima koja nisam imala,

o stvarima nepojmljivim

mojim godinama i iskustvu,

mojim merama i obuhvatima,

molim te, pričaj mi,

kao da rudničkom hodniku

objašnjavaš dugu na letnjem nebu,

kao da klavirskim dirkama

opisuješ ukus vrućeg hleba,

kao da leptiru predaješ

tas vage na koji spuštaš džak,

kao da železničkim šinama odaješ

u koga je zaljubljena morska zvezda,

kao da lutki šapućeš

kako da progleda,

pričaj mi o hrabrosti,

kao da si hleb,

spreman da bude sam na stolu,

da utoli glad, da teši,

kao da si skakač,

šahovski il’ vremenski,

pa menjaš bela za polja crna,

pa menjaš nedoba za doba,

pričaj mi o idejama i idealima,

kao da je sve idealno,

i kao da sve nije ništa,

pričaj mi o ubrzanju,

o poništavanju,

o stišavanju,

o ciklusima i ciklonima,

o kumulaciji i kulminaciji,

i o kumulusima, o njima obavezno,

nikad ne propuštaj nebo,

uvek mi ga puštaj,

u sobu, u vidokrug, u priču,

u s(t)an…