miriše na život ručne izrade.
ili još pre: miriši na život ručne izrade!
to je rečenica sa kojom sam se probudila.
isticala se kao manifest, pulsirala, palila i gasila u umu kao svetleća reklama, otkucavala se rafalnim štepom starinske pisaće mašine na beli pelir-papir, duplo uvučen preko gumenog valjka, sa listom indiga između, da se pamflet odmah udvostruči.
ne znam je li bila više zaključak ili zapovest (ili je to nada? ;)), ali se po buđenju činila važnom.
kako to da su mi dani, po pravilu celih pet nedeljno, debelo usmrđeni ljudskim talogom i glibom, a snovi još uvek, i dovoljno često, zanatski fino oblikovani u radionici ’fantazija’?
snovi za opomenu.
traži se da povučem svoj život sa trake, da ne pristanem na trikotažiranje i masovnu proizvodnju, da ne dočekam svaki jebeni petak kao ispljuvak, kao isfabrikovan produkt udruženja registrovanog pod imenom: ortačko društvo’ ludilo i histerija’.
Alana bez zemlje klikera 
Bliži se vreme odluke.
već dugo se bliži, ali sam kanda po prirodi neodlučna. no, sad kad se opomene prelivaju i iz podsvesti, verovatno je poslednji čas da menjam prirodu.
Me menjaj sebe… Menjaj svet koji te okružuje….;)
menjanje tog sveta u mom slučaju bi značilo samo jedno: iskoračiti iz njega, trajno, i to bi bilo divno, lekovito i smisleno. jedini problem je što me u njemu još uvek drži egzistencijalna nužnost i manjak rezervnog plana. moguće je da taj problem delom ima veze sa manjkom hrabrosti ili odlučnosti, i to je ono na čemu treba da poradim, vrlo ozbiljno… ;)