mogu (i) ja to.

ona peva glasom koji hoda na prstima

i poliva sobu kao da dolazi iz druge dimenzije,

znam da ta muzika stanuje u snovima

pa je (s)hvatam samo kad nisam sasvim budna…

lako je ne biti budan kad su noći najduže

a smisao dana stane u par treptaja oka,

zbog čega mi je jednako prirodno

imati volje za sve i nemati je ni za šta…

pitam se je li laž da je sve osvetljeno

i kako da tera kera ova lutka bela,

dok se obrće oko sopstvene ose

i dovršava još jedan krug oko sunca…

forsiranje života uvek ima smisla,

ubeđujem se u sebi napanjeno glasno,

dok skeptik s levog ramena presuđuje

da je sve to tek varanje smrti,

samo varanje smrti…

ne sporim, klimnem čak u znak slaganja,

pa se predstavim kao kukavica i slabić,

koji bi još svašta i još dugo,

kome je odbojna krilatica još malo pa nestalo,

koji bi da ponovo veruje u zmajeve i vile

i ključeve za čijim bravama vredi tragati…

priznam da bih da se vozim u metrou

nekom, bilo kom, ni u jednom još nisam,

i da jedem palačinke sa račićima

u nekom od onih uličnih lokala

u koje nas je vodio Anthony Bourdain…

priznam da bih još apsurdnih priča,

i bezbroj mirnih vikend popodneva

u kojima me u dremež baca glas

komentatora sa nekog engleskog stadiona…

vidiš kako ja, peva mi (mada ne peva) ona,

uhvatim pravac i zavedem te,

a onda skrenem kad to najmanje očekuješ,

probaj tako, zabavno je,

zbunjuje

i ljude i demone…