book of dreams

nisam bila sigurna imam li još sačuvane te važne kasete. večeras proverila. tu su, i „Low“, i „Images“, i „Aladdin Sane“ i „Station to station“. vreme je da se aktivira prastaro Hitachi pojačalo i Teac deak, da batalim youtube i ponovo odslušam kasete od početka do kraja, pa više puta, da proverim šta će mi novo prišapnuti tim svojim magičnim glasom punim zvuka i slika…
—

—

u kutiji u kojoj sam pronašla kasete, bila je i A5-sveska koju sam gotovo zaboravila, na čijim koricama je mojim dvadesetineštogodišnjim rukopisom napisano ‘Book of dreams’, i koja je do polovine popunjena mojim snovima, beleženim otprilike dve godine.

bilo je krajnje zabavno vratiti se u to doba i susresti likove koje je protok vremena stavio na sasvim drugo mesto u mom životu ili im prosto zametnuo trag…

… tako u vreme traženja posla sanjam kako se zapošljavam u Beočinskoj fabrici cementa, gde ću unositi neke podatke u kompjuterski sistem, i kao, jako se radujem tom poslu, tim više jer mi se smesta dopadne neki kolega. jedne subote oko podne, opisujem to prilično podrobno, imam zadatak da tom kolegi odnesem nešto što ima veze sa poslom. to nešto su vrata, tata mi pomaže, vozeći me na čudnom, ručno sklepanom, crvenom dvotočkašu, svojevrsnoj trotinet-vespi. stižemo brzo jer momak živi podno mosta, uz limanski park, tata se izgubi, a ja ostajem sa zbunjenim likom, no nemam utisak da sam mu suvišna, naprotiv. odjednom smo okruženi mnoštvom sveta i ispostavlja se da traje žurka u L-ovom stanu. L. je divan domaćin i meni je savršeno ugodno. Ceo njegov stan je jedna ogromna prostorija sa mnoštvom nekih nosećih stubova i odeljenih kutaka, sa bezbroj lampi, zakriljenih svetiljki i iznenađujućih uglova u kojima je milina ugnezditi se uz niske stoliće na kojima su neke filigranske kutije i dragocene figurice. pažnju mi privlači tušem rađena minijatura na kojoj prepoznajem lik Zorana Radmilovića. najednom, bez stvarnog porotoka vremena, sumrak je i L. menja ostvetljenje u sobi. na to Gorana ushićeno skače i počinje da igra balet. svima nam je jasno da takvo svetlo jednostavno ne može bez plesa. svi smo očarani. ona na sebi čak ima nešto poput baletskog trikoa. u plesu joj se pridružuje i L. koreografija im je fantastično usklađena, tapšemo im i vičemo bravo!!! L. mi posle nudi džoint, ali za to koristi neki nepoznat naziv. sedim u izdvojenom delu sobe, nečemu poput zazidane terase, kao u loži, udobno je. tu negde je i moj divni kolega s kojim se tek povremeno ušmekam. ne kontaktiramo, a ipak smo u stalnoj vezi. to se jako oseća. od toga treperim i uopšte nisam na zemlji. pored mene seda mladić koji mi se nešto kao udvara. pominje kako je svestan koliko sam  kontradiktorna osoba, ali ne uspeva da to izgovori kako treba. ne ispravljam ga, znam da je malo pijan, nije mi naporan, žao mi je što ne učestvujem u njegovoj naklonosti. pitam se u sebi kako ta moja svojstva nikad ne primećuju oni za koje sam ja zainteresovana, foliram da je situacija beznadežna, a ustvari sam radosno svesna da uopšte nije tako i da velika romansa samo što nije započela…

… u nekom drugom snu nađem se pored Z. (koga sam u stvarnosti vrlo kratko i površno poznavala) i mi u nekakvoj glupavoj ‘probi’ krećemo da se poljubimo. navodno, on time proverava ljubim li se toliko dobro ko što se priča. glupavim upinjanjem uspevamo da ‘izvedemo’ jedan dugačak, nategnut i bezosećajan poljubac, na šta on razočarano kaže: ‘to nije to’… nešto kasnije, opet se sretnemo i poljubimo, spontano, sa toliko naboja i erotiziranosti da nam se oboma zavrti u glavi. ne komentarišemo. oboje samo ćutimo i puštamo da prođe. ili da traje?

… u jednom ‘verbalnom’ snu sastavila sam dugačku pesmu, od koje sam zapamtila samo odlomak: kad dobro nadvlada zlo, sve stvari postaće savršene kao delfini i ptice.