dragi dnevniče…

iz kutije sa uspomenama izvučen je i dnevnik iz vremena kada sam punila 20 godina. upravo sam se dodatno uverila koliko mi je David Bowie bio važan (istina je da sam bila načisto opsednuta njime), ali i pronašla neke vrlo nežne, tanane zapise, zbog kojih volim ondašnju sebe (u ishod obrnute relacije nisam sigurna, tj. čisto sumnjam da bih se sadašnja ja dopala ondašnjoj Kaći).
pa tako, par dana nakon dvadesetog rođendana, mlada vlasnica ovog istog tela, u svoj dnevnik beleži:
Poslednjih me dana prate neke fine, treperave stvarčice što ih zovu – predosećanja. To su kod mene jako tanke, suptilne strukture, opipljive samo mom čulu učešća u sebi samoj.
(s naknadnom pameću zaključujem kako su u tom trenutku predosećanja bila na mestu… savršenom)

—

u to vreme sam običavala da bacanjem novčića i ji đingom sebi (i drugima) odgovaram na pitanja i ‘čitam budućnost’. pa je na pitanje o perspektivi koju imam s tim Nekim, činilo mi se neosvojivim, knjiga promena odgovorila:
30. (ono što hvata, vatra): Ako se bavite alpinizmom ne kukajte zbog straha od visine; vežite se.
tako se ja vezala. i oslobodila straha od visine.

—

mudrovanje iz vremena prve velike zaljubljenosti:
Nisam nikad mislila da je previše teško ostati bez nekoga. Malo povređenosti zbog svog propusta, sopstvene greške, malo misli o drugome. Sad shvatam odvajanje, u maloj, maleckoj meri jasno mi je. Instant-kesica osećanja dovzvoljava mi da se u mislima predoziram na mnogo jače utiske i da dođem do relativno tačne postavke: mora da je užasno kad se taj neko tvoj odvaja od tebe, i naglasak nije na tebi, nego tom nekom. Neko. Jedino bitan.

—

moj tadašnji dragi, jednako dvadesetogodišnjak kao i ja, u to vreme se zaposlio kao portir u jednom javnom preduzeću. otud ovo u dnevniku:
Savetuju ga drugari portiri. Jednom mi je rekao da su mu savetovali da nikad devojci ne kaže da je voli, jer će se ona uobraziti.
Jednom kasnije mi je rekao da mi nikad neće moći reći da me voli, jer su mu tako savetovali portiri.
I jednom, još kasnije mi je, u nekom nežnom trenu, rekao da bi mi nešto izgovorio samo da nije portir.

—

O čemu razmišljam pet minuta pre nego zaspim? Verovatno o njemu. Ali ne znam o čemu sam sanjala kad sam bubnula s kreveta. Pasti s kreveta u 21-oj. Ludnica. Modrica na kolenu i ramenu.

—

1. VII 19__. godine

Pre nekoliko dana ispred Spensa:
Cigančić u nekoj prevelikoj košuli i šortsu, na biciklu, ide od face do face i traži lovu. Simpatičan je u tome. Ne dosađuje. Samo stane pred čoveka i podigne pogled. Nenad ga gleda sa one svoje visine i smeška se. Stavlja mu kovanicu u džep košulje. Klinac proverava koliko je dobio i, odvrtevši pedale do sledeće osobe, nestaje nam iz vidokruga i interesovanja. Posle pola sata ponovo se nađe ispred nas, ponovo u istom stavu, bosih nogu spuštenih na asfalt radi održavanja ravnoteže na ona dva rasklimatana točka. Iz džepa mu viri par sitnih novčanica. Nenad u šali: vidim sad imaš love, ajd daj da kupim piće… Klinac ozbiljan, ćuti, ćuti, ćuti, a onda nam bubne pravo u receptore za iznenađenje: Uzmi.
(naravno da niko ništa nije uzeo… inače, scena se odigravala u većem društvu, a ljudi koji su me tada okruživali uglavnom više nemaju bitne uloge u mom životu. tim sam srećnija što mi je Nenad iz dnevničke sekvence ostao, tako što mi je međuvremenu postao kum, a onda momak moje sestre, i kasnije otac mog naj-sestrića :))

—

same korice tih mladalačkih dnevnika, redovno su bile ispisane citatima.
Bowie je bio glavni, silno sam se pronalazila u njegovim izjavama:
„U suštini, ja sam veoma hladna osoba. Zaista veoma hladna osoba. Imam veoma izražen smisao za liričko izražavanje, ali ne znam odakle taj talenat potiče. Zaista nisam siguran da li to ja govorim kroz moje pesme. Reči dolaze same, ja ih čujem tek kasnije, ali, čini mi se, bilo ko da ih piše, veoma dobro ih oseća. Ja ne mogu da osećam tako jako… Ja sam tako umrtvljen. Čini mi se da umrtvljen hodam naokolo kao da sam čovek od leda. (1972.)“
***
„Sve što ja želim da kažem jeste: ‘Da li ste zapazili to – i šta to znači?’ To je sve što ja mogu uraditi uz pomoć pesme. Ja ne mogu jednostavno reći: ‘To je to’, zato što ja to ne znam, zaista ne znam!“
***
„Još uvek ne znam šta sam čekao,
a vreme mi je divlje letelo milionima ćorsokaka.“

—