dragi dnevniče…

Уобичајен

iz kutije sa uspomenama izvučen je i dnevnik iz vremena kada sam punila 20 godina. upravo sam se dodatno uverila koliko mi je David Bowie bio važan (istina je da sam bila načisto opsednuta njime), ali i pronašla neke vrlo nežne, tanane zapise, zbog kojih volim ondašnju sebe (u ishod obrnute relacije nisam sigurna, tj. čisto sumnjam da bih se sadašnja ja dopala ondašnjoj Kaći).
pa tako, par dana nakon dvadesetog rođendana, mlada vlasnica ovog istog tela, u svoj dnevnik beleži:
Poslednjih me dana prate neke fine, treperave stvarčice što ih zovu – predosećanja. To su kod mene jako tanke, suptilne strukture, opipljive samo mom čulu učešća u sebi samoj.
(s naknadnom pameću zaključujem kako su u tom trenutku predosećanja bila na mestu… savršenom)

u to vreme sam običavala da bacanjem novčića i ji đingom sebi (i drugima) odgovaram na pitanja i ‘čitam budućnost’. pa je na pitanje o perspektivi koju imam s tim Nekim, činilo mi se neosvojivim, knjiga promena odgovorila:
30. (ono što hvata, vatra): Ako se bavite alpinizmom ne kukajte zbog straha od visine; vežite se.
tako se ja vezala. i oslobodila straha od visine.

mudrovanje iz vremena prve velike zaljubljenosti:
Nisam nikad mislila da je previše teško ostati bez nekoga. Malo povređenosti zbog svog propusta, sopstvene greške, malo misli o drugome. Sad shvatam odvajanje, u maloj, maleckoj meri jasno mi je. Instant-kesica osećanja dovzvoljava mi da se u mislima predoziram na mnogo jače utiske i da dođem do relativno tačne postavke: mora da je užasno kad se taj neko tvoj odvaja od tebe, i naglasak nije na tebi, nego tom nekom. Neko. Jedino bitan.

moj tadašnji dragi, jednako dvadesetogodišnjak kao i ja, u to vreme se zaposlio kao portir u jednom javnom preduzeću. otud ovo u dnevniku:
Savetuju ga drugari portiri. Jednom mi je rekao da su mu savetovali da nikad devojci ne kaže da je voli, jer će se ona uobraziti.
Jednom kasnije mi je rekao da mi nikad neće moći reći da me voli, jer su mu tako savetovali portiri.
I jednom, još kasnije mi je, u nekom nežnom trenu, rekao da bi mi nešto izgovorio samo da nije portir.

O čemu razmišljam pet minuta pre nego zaspim? Verovatno o njemu. Ali ne znam o čemu sam sanjala kad sam bubnula s kreveta. Pasti s kreveta u 21-oj. Ludnica. Modrica na kolenu i ramenu.

1. VII 19__. godine

Pre nekoliko dana ispred Spensa:
Cigančić u nekoj prevelikoj košuli i šortsu, na biciklu, ide od face do face i traži lovu. Simpatičan je u tome. Ne dosađuje. Samo stane pred čoveka i podigne pogled. Nenad ga gleda sa one svoje visine i smeška se. Stavlja mu kovanicu u džep košulje. Klinac proverava koliko je dobio i, odvrtevši pedale do sledeće osobe, nestaje nam iz vidokruga i interesovanja. Posle pola sata ponovo se nađe ispred nas, ponovo u istom stavu, bosih nogu spuštenih na asfalt radi održavanja ravnoteže na ona dva rasklimatana točka. Iz džepa mu viri par sitnih novčanica. Nenad u šali: vidim sad imaš love, ajd daj da kupim piće… Klinac ozbiljan, ćuti, ćuti, ćuti, a onda nam bubne pravo u receptore za iznenađenje: Uzmi.
(naravno da niko ništa nije uzeo… inače, scena se odigravala u većem društvu, a ljudi koji su me tada okruživali uglavnom više nemaju bitne uloge u mom životu. tim sam srećnija što mi je Nenad iz dnevničke sekvence ostao, tako što mi je međuvremenu postao kum, a onda momak moje sestre, i kasnije otac mog naj-sestrića :))

same korice tih mladalačkih dnevnika, redovno su bile ispisane citatima.
Bowie je bio glavni, silno sam se pronalazila u njegovim izjavama:
„U suštini, ja sam veoma hladna osoba. Zaista veoma hladna osoba. Imam veoma izražen smisao za liričko izražavanje, ali ne znam odakle taj talenat potiče. Zaista nisam siguran da li to ja govorim kroz moje pesme. Reči dolaze same, ja ih čujem tek kasnije, ali, čini mi se, bilo ko da ih piše, veoma dobro ih oseća. Ja ne mogu da osećam tako jako… Ja sam tako umrtvljen. Čini mi se da umrtvljen hodam naokolo kao da sam čovek od leda. (1972.)“
***
„Sve što ja želim da kažem jeste: ‘Da li ste zapazili to – i šta to znači?’ To je sve što ja mogu uraditi uz pomoć pesme. Ja ne mogu jednostavno reći: ‘To je to’, zato što ja to ne znam, zaista ne znam!“
***
„Još uvek ne znam šta sam čekao,
a vreme mi je divlje letelo milionima ćorsokaka.“

Advertisements

14 responses »

  1. sad sam se setila…pre nego će doći Stonsi u Srbiju, sanjala sam Bouvija, u mom stanu, kako mi kaze pokazujući svojim šarenim ocima na Džegera,(ja ulazim u stan sa strahopoštovanjem,idem sa posla, dok Stonsi leže po foteljama u mom stanu, matori i premoreni od turneje.)..Ma slobodno ih pogledaj..i oni su ljudi. :) taj san je bio prekretnica u mom dugom periodu luda od bola posle smrti muža…počela sam ponovo da se smejem. stvarno. ne izmišljam.i da idem na koncerte…i slušam muziku.

  2. i ja sam mlatila sa ji đingom. i tarotom Krolijevim, lepljenim jajima. I Mira Vuksanovića. jedva sam ih se rešila. Kad je pala bomba u Kamenici na zgradu televizije…otišli i oni. bila sam baš srećna.

    • novčići su otišli neosetno, jednostavno je prestalo, a do tarota sam stigla samo preko drugarice koju je jedno vreme to prilično okupiralo. zanimljivo mi bilo kao pobuđivanje i preusmeravanje pažnje. sad za to uglavnom koristim knjige, nasumično izabrane i otvorene.

    • večito nešto škrabala. često više u vidu popisa utisaka i opisa događanja nego preispitivanja. odavno ne pišem klasičan dnevnik, ali je blog tu već desetak godina, a vikendom običavam da se odmah ujutro mašim beležnice, pa na prazan stomak pustim tok misli. to često nije sasvim suvislo i obično to ne gledam mesecima nakon zapisivanja, pa ume da me iznenadi i zabavi kad pročitam.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s