kad se samo setim…

Уобичајен
… kako je lekovito bilo to proleće
mog prebega u samu sebe,
iznova pronađenu,
i fizički preseljenu
u taj neugledni stančić,
na drugom spratu
stare višespratnice u centru.
nedelje su bile naročite,
odlazila sam na pijacu
udaljenu pet minuta hoda,
natrpavala korpe
planiranim i neplaniranim,
ponekad i dvaput išla,
pa kuvala neke bogovske
porodične ručkove,
u kojima sam par sati kasnije
uživala sa najdražima,
pa kad bi se dugačko,
ćaskajuće popodne završilo,
a ja opet ostala sama,
puštala bih muziku i
pospremala, do poslednjeg sudića,
a onda se uvalila
u veliku, žutu fotelju,
u sobi oblepljenoj tapetama
odavno izašlim iz mode
a nikad u dosluhu sa skladom,
i puštala da me maze pesme,
ili bih plesala, bosa,
na milion puta pranom,
a ipak neispranom tepihu,
braon-žutih nijansi,
sasvim posvađanim
sa mojom idejom o tome
kakvu prostirku želim u prostoru.
ili bih, to sam najviše volela,
i radila celog tog proleća i leta,
sedala na prag otvorenih vrata
koja su iz trpezarije
vodila na malu terasu,
tik iznad prolaza
koji je zgradu delio
od dvorišta zabavišta.
bilo je to previše ulično,
previše otvoreno mesto,
iza rešetkaste balkonske ograde,
ali su iznad bile krošnje,
uveliko razlistale,
naseljene pojem ptica,
i klopkama za nebo.
naslonila bih se na dovratak,
i sela popreko na prag,
obrlivši kolena
ili nogu spletenih u turski sed,
odnekud, biće iz one žute sobe,
pevala je Sade,
a ja sam bila prepunjena,
do presipanja
osećanjem da imam svet
na svojoj strani
i da me on svakog dana
ljubi mojim sopstvenim
lepim životom.

6 responses »

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s