kad se samo setim…

… kako je lekovito bilo to proleće

mog prebega u samu sebe,

iznova pronađenu,

i fizički preseljenu

u taj neugledni stančić,

na drugom spratu

stare višespratnice u centru.

nedelje su bile naročite,

odlazila sam na pijacu

udaljenu pet minuta hoda,

natrpavala korpe

planiranim i neplaniranim,

ponekad i dvaput išla,

pa kuvala neke bogovske

porodične ručkove,

u kojima sam par sati kasnije

uživala sa najdražima,

pa kad bi se dugačko,

ćaskajuće popodne završilo,

a ja opet ostala sama,

puštala bih muziku i

pospremala, do poslednjeg sudića,

a onda se uvalila

u veliku, žutu fotelju,

u sobi oblepljenoj tapetama

odavno izašlim iz mode

a nikad u dosluhu sa skladom,

i puštala da me maze pesme,

ili bih plesala, bosa,

na milion puta pranom,

a ipak neispranom tepihu,

braon-žutih nijansi,

sasvim posvađanim

sa mojom idejom o tome

kakvu prostirku želim u prostoru.

ili bih, to sam najviše volela,

i radila celog tog proleća i leta,

sedala na prag otvorenih vrata

koja su iz trpezarije

vodila na malu terasu,

tik iznad prolaza

koji je zgradu delio

od dvorišta zabavišta.

bilo je to previše ulično,

previše otvoreno mesto,

iza rešetkaste balkonske ograde,

ali su iznad bile krošnje,

uveliko razlistale,

naseljene pojem ptica,

i klopkama za nebo.

naslonila bih se na dovratak,

i sela popreko na prag,

obrlivši kolena

ili nogu spletenih u turski sed,

odnekud, biće iz one žute sobe,

pevala je Sade,

a ja sam bila prepunjena,

do presipanja

osećanjem da imam svet

na svojoj strani

i da me on svakog dana

ljubi mojim sopstvenim

lepim životom.