12. II 2016.

Уобичајен
ponekad ne nalazim naziv za to što doživljavam, vidim, osećam… ne zato što je to sad neki specijal, nikad pre viđen đir, serviran samo za moja čula, ne, to je tako jer se ne trudim, puštam da iščile beznačajnosti, mrsko mi da banalnosti pripišem bilo kakvu ulogu, makar i najminorniju – prostim imenovanjem. pa onda samo puštam da prođe, biram da bude glatko, bez opraštanja i gneva, bez pitanja. lekovito je steći veštinu tog dopuštanja bez upuštanja, onda kad treba. a treba kad god je otpor bespredmetan i previše nas troši. kad je zbog nečega trpljenje neminovno. jebeni kantar i tasovi vage. staviš na jedan sve čega se odričeš, sve svoje male svakoradne leševe, i gutanja knedli , i zgađenost, i (ne)uspešno preboljevanje albukerkijevske raskrsnice, a o drugi tas zvekneš teg na kom nije ispisana čak ni gramaža. jedan jedini , olovni, veliki teg. onaj što ti na uho prepričava ljubavne vikend romanse sa samim tobom. i u svakom svom olovnom atomčiću krije tajni prozor iza kog su se od olujnih vetrova i razularenih sila sakrile pulsirajuće slike života, u sobama na čijim zidovima vise ogledala u kojima duša ima odraz i za to svoje ogledanje bira obličje leptira, labudova i dečijih glasića – već prema prilici.
ponekad ne nalazim naziv za to što divljam, ne vidim, ne osećam… ne zato što je to neka tragedija, nikad pre (s)nađena, kojom sam ošinuta hirom sudbine, ne, to je tako jer se trudim, ponekad se previše trudim da razumem šta mi to pričaju kreature iz ljuštura što imitiraju čovečja obličja, a tek su ljuske, nimalo ljudske. pa onda samo žurim da prođe(m), biram da bude brzo, čak i po cenu opraštanja neoprostivog, samo da ode(m) što pre. ne znam da li je lekovito, ali mi se čini da povremeno život spašava veština ubrzavanja bez razmišljanja, čak i uz znanje da može biti glavolomno, ili štogod još gore, pri tolikoj brzini naleteti na zid ili drvo. jebeni kantar i tasovi vage.
ponekad stignem samo do onoga od čega sam bežala. zatvorim krug. zatvorski krug.
spas mi donose… Cigani ne, nemam tu žicu, violinsku il’ duševnu, šta li… spas mi donose svakodnevni fleševi, sekvence, oni koplandovski trenuci sa više rezonance. razglednice koje samoj sebi bez prestanka šaljem sa jednom jedinom ispisanom rečenicom: pozdrav iz smisla!

7 responses »

    • da, baš kao paljenje svetla. kliknu na prekidač za koji nisi ni svestan ga u sebi nosiš i promene pogled na postojeći krajolik. preostaje ti samo da budeš zahvalan, što je odličan lek protiv malodušnosti. :)

  1. upravo sam shvatila da mi je dosadilo da mi nickname bude bezemljašica.
    u trenutku kada je ovaj blog kreiran to jeste bilo određujuće, jer je i nastao zato što sam ostala bez zemlje klikera, no sad mi to više ne preteže. bliže pameti, a i istini, mi je da se fokusiram na klikere, oni su ti koji su sve zakotrljali… zbog toga – klikerašica, dok mi i to ne dosadi.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s