(dobro)jutro

rutine su spas za funkcionisanje,

za dane koji me mašiniziraju,

koji me marširaju,

kad se budim u svitanje,

pre nego što se oglasi alarm,

pa odlazim u kupatilo,

i odmah vraćam u krevet

na još 15 minuta zagrljaja,

uz nameštanje budilnika

za slučaj da se uspavam,

što nikad ne biva,

oči otvaram kao tempirana,

pogled eksplodira par minuta

ili tek minut pre zadatog zvona…

papuče, svetlo, punjač, komp,

ringla, džezva, voda za čaj,

kredenac, kutija, zeleni-zen,

wc, radio, utišan tv…

cedim limun, zahvatam med,

perem upotrebljene sudove,

peglam odeću za taj dan,

moju, njegovu,

gledam u slike na ekranu što ilustruju

vremensku prognozu za par dana,

dodajem kišobran u kesu,

dodajem oprano voće,

dodajem rezervne najlonke,

proveravam jesu u kesi već

slušalice i nalivpera,

radujem se što imam vremena

za polusatno čitanje,

Nikol Kraus me grabi,

budem drugi i druga,

budem zakratko sasvim svoja,

pa takva, pogubljena u svojstvima,

odlazim da se tuširam,

puštam da me obavije toplina,

vode, pare, osećaja

da mi život (ne) izmiče,

migolji se i teče, ali ga držim,

upijam ga i udišem, prkosim

i nosim ga

kako mogu i (ne) znam…

šminkam se napamet,

godinama isto,

navlačim svoj maskirni lik,

već u kaputu proveravam

da li je presuva zemlja

u saksijama sa japanskim drvcem,

maslinom i kalanhojom,

zalijem ako treba,

pa gledam kroz prozor,

dan mi svašta obećava,

ili samo ćuti

i vrlo retko frkne.