biseri (nanizani) na najlonu

prošlonedeljni đir po Najlonu doneo mi „Svaštaru“ Dragoslava Andrića, poklonjenu u Beogradu, izvesnom Pepiju (od Sofke) za 19-ti rođendan, juna 1984. godine. „Svaštara“ ima podnaslov – Udžbenik nonsensa, a sam autor nam odmah na početku objašnjava da je to knjiga kakva nam je odavno bila nepotrebna, priručnik za one koji se razumeju u sve i ni u šta drugo… 
pa tako na stranici koju otvara karikatura dvoje koji se ljube na klupi u parku, pred džangrizavom bakutom koja vikne: ‘Ljubite se, a?’, sledi sijaset njihovih odgovora, među kojima su:
– Ne, samo mi je uzela reč iz usta!
– Ne, samo jedno drugom konkretno vraćamo milo za drago!

—

bilo je to prvo sestrino i moje bezroditeljsko letovanje – dve maloletnice, u društvu (diskutabilno) punoletnog brata od strica, zaputile su se na kampovanje u Kupare, ali nekako (jedno je vodilo drugom ;)) preko Dubrovnika dospele na, od kopna 5 sati brodićem udaljen – Mljet.
pisala sam o tom letovanju, davno, a danas me na to podsetila još jedna ‘najlonska epizoda’, pošto sam nabasala na Gigant izdanje Modesti…

… baš onakvo kakvo smo čitali tamo, nemam pojma ko ga je doneo, znam samo da se celo društvo otimalo za strip, kako ko izleti iz vode otme ga s tuđeg peškira i ne ispušta, dok ponovo ne ode na kupanje, ali ga više ne zatekne tamo gde ga je ostavio… i tako u krug, dok valjda svaku sličicu nismo prostudirali i iskomentarisali.

a evo i te pomenute, davno opričane uspomene:

MJET

nosili smo na plažu neki razdrndan kasetofon, koji je gutao one ogromne okrugle baterije dok ih sve nismo potrošili, a u jedinoj radnjici na tom delu ostrva ih, naravno, nije bilo… malo čega je tamo uopšte i bilo, i hrana jedva da je dopremana, a dve brbljive Dalmatinke prodavnicu su vodile kao prave vođe, napoleonski! čak nije bila ni samoposluga, već ono: pult, one, mi, pa ko se kome svidi. ne dobiješ sta tražiš ako im tog dana nisi simpatičan, ili su naprosto hejterski raspoložene spram svih sirotih malih kampera – neeee, nisu to sokovi, samo prazne kutije za reklamu šta mi inače držimo kad držimo, al’ sad, avaj, eto, nema… ili se naprasno smilostive, pa ti ispod pulta izvade nešto ’nevidljivo’, upravo ono za čim čezneš, nisi ni znao, al’ ubio bi za to da jesi, baš za tu kinder ladu! samo za tebe, ubledelo dete, i ti se smeješ, i one se smeju, i svet je odjednom debelo zašećereni mjuzikl, ma nije to limeni krov, to je čokoladna glazura nad nama! i šatorski kočići o koje se spotičemo čim padne mrak, jer u celom kampu ima svega pet bandera, nisu kočići – to su kolačići… a i to što što nema rasvete, čista je romantika, osim što je vežba za naše mlade umove, da zapamtimo raspored štrčećeg kamenja k’o minsko polje iz crtanog filma, Sima Strahota i Duško Dugouško svaki na bedemu svoje utvrde tapšu egzaltirano…

i bila tu neka sklepana hamburgerija, koja se otvarala tek predveče, i jednom smo pešačili s plaže misleći samo na Nju, udaljenu tričavih pet kilometara, ko je video da se boravi na Mljetu a ne kupa se na Solinama, i skapavali smo od gladi, stomaci nam bili porubljeni sasvim uz kičmu, a uz put bila stabla rogača, nisam dotad ni znala za rogač, visili neki crni plodovi, k’o dugačke ’mahune’, pa Danica razneženo izjavila da su oni to sisali kad su bili klinci, da je lepo… i bože, bilo je predivno, obožavali smo te rogače, i obožavali smo Danicu tako pametnu za svakodnevne potrebe, jebeš to što je pokupila u knjigama i pročitanom hiljadustraničnom Muzilovom ’Čoveku bez svojstava’, i na stranu to šta sve uči iz te ’Etike’ koju vugli sa sobom čak i na plažu, važno je da je ostala u dodiru s realnošću, i utoljava našu glad za širenjem vidika, i iznad svega našu kristalno čistu običnu glad.

… i da, nosili smo na plažu neki razdrndan kasetofon, i jednom su nas, onako tek polivene morem, polili ’Simple Minds’… Danica je skočila da djuska, Mićun ju je gledao smejući se, i mi smo se smešili i žmirkali, i dalje samo sedeći na steni i cedeći se, nepogrešivo svesni da sa nas u tom trenu kaplje samo koncentrovana sreća.