18. IV 2011. godine (zapisala pre pet godina, potpisala bih i danas)

Уобичајен

zvuk odskakanja lopte na betonu igrališta. nekoliko lopti. uzvici klinaca iseckani u froncle, pa samo retki stignu do mene u celim rečenicama, a i to nalik na iščašene naslove školskih zidnih novina. i ta luda lipa pred prozorom, zaklela bih se da čujem kako joj se listovi raspucavaju dok prerastaju sebe od juče, rade to tempom od valjda pola santimetra dnevno…

mrak danas stiže na prstima. ima dana kad se ne šunja, kad naprosto nagrne, padne na zemlju k’o pljusak, i ako se ne prilagodiš brzim treptanjem odjednom si sav skvašen mrakom. ali danas nije tako, eto ga, igra se žmurke, prikrada se, toliko je tanak da još uvek staje i iza bandera, a kamoli stabala, kad još malo poraste za sklonište će upotrebljavati ćoškove i parkirane automobile, da bi me  naposletku prepao kad iskoči iza tog žbunasto orezanog četinara i na uho mi drekne: puj-spas za noćni čas! komšijsko kuče ga je primetilo, laje sitno i treperavo, zvuči skoro kao igračka, skoro imitatorski, k’o da su bogovi umesto zvezda popalili čajne svećice…

… zvuči tako da se sad ja pitam zašto ih zovu čajne svećice? ne kontam najbolje ni čajne kobasice. najjasnije mi je to čajno kod kolutića. čajni kolutići… toliko su suvi da je logično da im treba gnjuranje u čaju il’ čemu sličnom. očajni kolutići – nadenu im jednom naziv izvesni građanin-pijanac sa Riblje pijace, i otad u samoposluzi ne mogu da prođem pored police s kesama (o)čajnih kolutića a da se kroz mene ne otkotura tura smeha…

klokot tečnosti u sudaru sa staklom. setim se one radijske reklame: da li se to sipa hladno mleko ili vruć čaj? ni jedno ni drugo. previše je virovito. slutim da je čaša kuglasta, a tečnost tamna. taman.

zvučna slagalica. violinski ključ na početku reda u notnoj svesci 18. aprila izvučen je naročito pažljivo. predvodi sličice u nizu. (is)tripovani tonovi ove večeri su mi potrebni da kakvim-takvim definisanjem izbijem iz glave opšti šum i zbrku u koju me bacaju dani kad me na poslu propuste kroz mašinu za mlevenje mesa. muljanje, muljanje, i na kraju – plop! da se ne prospem na veče kao poludefinisana smesa mesa, kostiju, tetiva i živaca, pomaže pogled. pomaže prijem. oči, uši, nos, koža, usne. pomaže izlazak iz sebe u konstatovanje sveta, u tu divnu konstantu množine, da bih na kraju svih tih not(j)nih zapisa srećno aterirala u jedninu.

3 responses »

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s