1. septembar

Уобичајен
jeste, obožavala sam raspuste, i pred kraj svakog pokušavala sam da rastegnem poslednje dane kao žvake, pa ih produžavala: budnošću u vreme i nevreme, čekiranjem svakog božijeg trenutka kao najveće novosti na svetu, stop-kadrovima u najbanajlnijm, automatizovanim radnjama poput pranja zuba ili sudova, zaklinjanjem da ću zapamtiti, da ću utetovirati u tkiva prečice za radost zbog proste činjenice da sam živa i zdrava, da u mom telu sve još uvek teče kao podmazano, da se vozni red prolaska krvotoka kroz moje vene poštuje kao u Japanu, da mi je mozak trasiran stazama za sprint, ali i maraton, da neću zaboraviti kako se diše sloboda…
a onda bi , ipak, stigao taj prvi septembar i povratak u školu.
prošle su decenije od vremena kada sam se vraćala u klupu, a ipak… još uvek osećam prvoseptembarsko uzbuđenje. nemam s čim to da uporedim.
prvi septembar je zasebna kategorija.
prvi septembar je licencirani instruktor iščekivanja.
mogu to da kažem zato što su mi sa ovog rastojanja emocije zgusnute, fermentacija u vremenu učinila je svoje, pa svoje školske gutljaje doživljavam kao vrlo dobro vino, sad kad je odstojalo čak odlično, i sve bolje. i zaključujem u svom dnevniku ocenu tom osećaju. zaključujem mu čistu peticu iz vladanja ovom personom, jer mi se dopada u kakvu me je napravio, sviđa mi to što se sad sećam koliko sam volela predavanja iz srpskog kod Anke Jovin, i posle kod Kljaje, i Gavin biološki kabinet pun akvarijuma i bilja, tu malu džunglu usred jedne primerne osnovne škole, i te dve žene, tako prodamljene i sjajne, u onim finim džemperićima s po kojim komadom decentnog nakita.
u školskom dvorištu iskrasavaju sve one face, toliko promenjene za samo dva meseca letnjeg raspusta, šetamo se i šmekamo na velikom odmoru, zaverenički šapućemo sa drugaricama, dopisujemo na ceduljicama koje presecaju čas i lete preko pola učionice. svaki dan je bio brdo iza kog se valja ko zna šta bitno i divno, uvek divno, uopšte se nismo spremali za razočaranja, pesimizam je bio pravac koji nas je ložio samo poetski, bili smo baš klinci, srećni, neopterećeni klinci, ludi od hormona koji započinju svoj pubertetski pir.
i da, obožavala sam knjižare i papirnice, i njihov miris, hartijast i suv, i one zarezane olovke, najobičnije, žute, šestougaonog profila, sa roze gumicom na vrhu, ali to kasnije, prethodile su im prugaste, maslinasto-zlatne, i one mastiljave, dopola plave, otpola crvene, čija je plava strana imala srce koje liznuto ostavlja trag postojan poput onog koji daje mastilo… istovetan trag ostajao je i na jeziku.
ne pamtim kad sam videla mastiljavu olovku, al’ biće da i bez nje svakojake tragove nosim na raznim mestima, od jezika do… prvog septembra.
Advertisements

2 responses »

  1. Da se nadovežem na olovke. Voleli smo i mirišljave gumice – koje su, objektivno, loše brisale, samo bi razmrljale grafit ostavljajući masnu fleku na papiru – ipak voleli smo ih. I voleli smo one velike pernice što se rasklope kao knjiga, sa prorezima od (valjda) lastiša da kroz njih zadenemo olovke i flomastere. :)

  2. :)
    daa, te gumice, divno glatke na dodir, voćno-žvakastog mirisa, više su ličile na gumene bombone nego na školski pribor.
    a pernice (mi smo ih zvali peratonice) su bile posebna priča, sećam se ushićenja kada je moja mlađa sestra za rođendan dobila ‘trospratnu’, tačnije trodelnu, koja je, osim prvog odeljka – gde su bili gumica, zarezač, lenjirčić, hemijska i patent-olovka, šestar… imala zasebna krila za drvene bojice i flomastere.
    i da ne zaboravimo – ukrasne zarezače! neko vreme smo ih sestra i ja skupljale, mahom su bili keramički, u obliku ptičica, kolačića, kučića i sličnih diznolikih andrmolja, a onda su iz Španije u naše radnje stigli masivni, metalni, ‘patinirani’ fleševi iz prošlosti, čitava serija fantastičnih figurica-zarezača, bar dva tuceta mini-replika starinskih aparata i sprava: gramofon, kasa, čitava galerija topova, katapult, šporet… bili su valjda 10 puta skuplji nego obični zarezači, ali je to postalo nebitno, začelo se ozbiljno kolekcionarstvo, pa su sestri i meni valjda ceih godinu dana na poklon stizale kutijice sa divnim, tamnim španjolcima. ;)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s