– ako boli noga, ruka, vrat, koleno, kičma, direktno sa planine Rtanj, Soko Banja, travarska ordinacija… ori se s megafona monoton, pešački glas prodavca. taj glas usporeno hoda kroz vazduh i kači nam se za ramena, vuče u snove ili masažu. zamišljam travarsku ordinaciju. nekad su ljudi bili prosto travari. najbolji među njima znali u dušu svaku biljku svog staništa i tajne recepte melema za ljute rane. sakupljali su bilje, pa svoje čajeve i mešavine prodavali na vašarima, pijacama, prijateljima, poznanicima. modernom dobu to nije dovoljno, previše je ordinarno. potrebna nam je ordinacija!
– ne čujem razgovor, zapravo ne obraćam pažnju, a onda se izdvoji glas jednog od prodavaca. Ciga nad gomilom starudije glasno i uvereno zaključi: imaćeš, daće bog… idem dalje i razmišljam kako je Najlon poslednje mesto za veliko imanje i kako bi anketa sprovedena među uzmuvanim svetom verovatno otkrila da se mnoštvo njih davi u bedi, jedva još glavu drži nad površinom… a ipak su ti ljudi, većina njih, zadržali zdravu pamet, veru i dobronamernost. to mi je ravno čudu. hodam i mantram u sebi – imaćeš, daće bog, mrmljam to kao molitvu neznanog junaka buvljačkog. pa osmehnuto u sebi podižem spomenik tom junaku, još za života. ili po njemu imenujem ulicu, jednu od onih slepo-ljubavnih, natkrivenih krošnjama stoletnih stabala u čijoj senci volim da na parove razbrajam poljupce.
– a kad smo već kod poljubaca… iz blizine se zaori s radija: ’opile me usne kao vino staro, stani violino ne sviraj gitaro, pustite me ljudi dosta mi je svega, ja grlim kafanu ona ljubi njega…’ – majstor slučaja, slutim da mu je nadimak apsurd, otprilike u tom istom trenutku dok grlim kafanu, spusti mi pogled na rasute knjige, među kojima je jedna iz one legendarne sive edicije džepnih knjiga Avgusta Cesarca. Jozef Škvorecki – ’Inženjer ljudskih duša’. pitam gazdu za cenu. 100 dinara. pakujem srećna!
– mušema prostrta na zemlji, a po njoj razbacani komadi odeće, sitan alat, gomila drangulija kojima ne domašujem namenu i ta izdvojena, uspravna figurica-igračka dečaka u crnom mundiru. ne znam koga predstavlja, ne razaznajem je li pozajmljen s filma, iz neke stripovske sekvence kojoj je dodata treća dimenzija, ili je tvorac kipića lice prosto ’prepisao’ od sina svog prvog komšije? prolazim bez zastajanja, ali kartoteka likova nastavlja automatsko prelistavanje u nekom policijsko-forenzičarskom kutku između moje dve ušne školjke. kad se već učini je uzaludno i da poklapanje neću pronaći, u flešu shvatim… pa to smo se upravo sreli Mali princ i ja! odjednom sam nekako sva pripitomljena, a vazduh zamiriše na ruže. psić lutalica liči na lisicu, a preko neba se pružila šara avionskog traga. šta se sve ovde povezuje, kako to radi? moćno.
– u busu ka limanu započinjem Škvoreckog. pismo iz Australije. s klokanima, pustoši i nostalgijom. spuštam knjigu, gledam oko sebe, udišem, slušam, pratim… postojim u sred jednog sunčanog dana zasađenog na kalendarskoj parceli leta, dok tamo negde iza treće stanice živi neko s kim, osim adrese, delim svet. delim ga u zalogaje za po dan, pa dodajem začine, i prelive, i boje, i preklapanja, i slučajnosti, i krajnje namere, i priče, uvek priče.. da čak i više uživamo, da još umešnije volimo.
Alana bez zemlje klikera 