„Alana, fenomenalno pišeš, nemam reči! Ne znam da li si nekada imala priliku da pročitaš stihove Marije Šimokovič, ali povremeno me podsećaš na nju… možda je to neki vojvodjanski štim, ko zna…:) Ali, svakako, ako ti zalutaš do nje… Iskreno ti je preporučujem.
(puno pišem za nekoga ko je ostao bez reči, a?)
Gemina (Neregistrovan), u 2. avgust 2008 2:39:22″
—
biće da sam tada našla nešto Marijino na netu, ali ne i štampanu zbirku, i sve je manje-više iščilelo… rekla bih da sam na to sasvim zaboravila, da me današnji najlonski doživljaj nije demantovao.
čovek je prodavao mahom odeću i pored toga imao 5-6 poređanih knjiga. preletela preko naslova i na jednom se trgla. preda mnom je stajalo nolitovo izdanje pesama Marije Šimoković – Nebeski bicikl. :)
koliko? 50 dinara…
a onda malopre, kad sam uzela da knjigu prelistam, još jedno iznenađenje: na prvoj stranici, mastilom napisana posveta izvesnom B. koji je očito bio iz sorte najboljih (i koji možda više i nije živ, budući da je knjiga izašla 1987. godine i u međuvremenu nekako dospela na buvljak)… posveta potpisana sa: Marija.
rekla bih da sam uz zbirkicu, sasvim neočekivano dobila i rukopisni pečat autora.
kakav dodatni poklon!
rekla bih da me je Najlon častio još jednim čudom.
—
a evo i jedne pesme iz zbirke Marije Šimoković:
šta sve imaju osećanja
osećanja imaju svoje tihe uhode svoje konjokradice
svoje lovce na miraz i perače prozora svoje
spasonosne ideje o prevazi dobra
svoju vizuru
osećanja nikada ne deluje verovatno kada su tuđa
i ne mogu se jednm za svagda dokazati jer su
navodno nestalnija od mišljenja
osećanja vole da vladaju svetom oko sebe
i zato su raspoređena na milijarde stanovnika
ovog sveta koji danas živimo možda malo usitne
malo
uprljaju malo promene iznutra dok nam se
vraćaju u parčićima
onda ih mi u nekim majstorskim radionicama sa
imenom i prezimenom lepimo vodom života iz
bajki i ostavljamo drugima da zapaze kako su
se na onim mestima gde su zalepljena
pozlatila
osećanja su mudrija od svega jer se sama vraćaju
od nas onima kod koga im je bilo najbolje
sklupčavaju se sa bezbroj zlatnih prevoja u
najdubljem mestu kraj prozora kuće u kojoj taj
stanuje i zauvek zaspala liče na živu
sliku koju je veštom rukom majstora naslikao
neki čuveni zen učitelj tamo visoko visoko gore
u brdima
Alana bez zemlje klikera 
Možda je izvesni B., kome je namenja posveta i koga je Marija visoko cenila, taj čovek od koga si kupila knjigu? Ako je tako, bilo bi zanimljivo zaviriti u okolnosti koje su dovele do toga da prodaje lične stvari na buvljaku.
istina je da sam, uz malo net-cunjanja saznala deo priče koja je skoro jednako tužna, ako ne i tužnija od scenarija po kom se B. teška srca, ali ipak svojevoljno, lišava svojih stvari…
… naime, u posveti je puno ime i prezime, vrlo karakteristično, a i biografski podaci se slažu, tj. govore da je u pitanju osoba koja je provela život u književnim krugovima. B. iz posvete je umro i sahranjen u Novom Sadu u avgustu ove godine.
pretužno mi je što jedva da je prošlo mesec dana od kako čoveka više nema, a delići njegove biblioteke su već rasuti po buvljacima… naravno, moguće je da nije imao naslednika, ili su njima premalo značile njegove knjige…
no, kad je već tako, tešim se da je to stizanje zbirke do mene (koja u njoj baš uživa i stalno je premeće po rukama) ipak donekle srećan kraj za knjižicu.