I’m your man

nad nama je bilo najdublje noćno nebo koje se može zamisliti kada je leto, i morska obala, i onaj neponovljivi četinarsko-zasoljeni miris Jadrana, i mi tek zagrizli u dvadesete. sedeli smo u dvorištu, mada dvorište zvuči smešno ograđujuće i vrlo netačno za opis tog velikog platoa tik iznad mora, s kog se stepenastom stazom spuštalo ravno do kućnog mola, uz koji je bio privezan čamac kojim smo se par sati ranije provozali do gradića i vratili sa namirnicama i pićem.

sedeli smo za velikim stolom ispred kuće i lenjo, godišnjodmorski razvlačili razgovore o suncu, otoku, hrani, matematici, malim čudima i Autostoperskom vodiču kroz galaksiju koji je tih dana čitao naš četrdesetogodišnji domaćin, na momente se zacenjujući od smeha. večera nam je bila velika pogača s kajmakom koju je O. zamesila satima ranije tog dana, pa ostavila testo da se odmara i kvasa na hladnom, da bi ga predveče probudila i zamolila da nam kaže šta ima… sto jezika je govorila ta pogača!

s kasetofona je tekla muzika (da, u to vreme su nam omiljene pesme uglavnom servirale kasete), pevao je Lenard Koen. pričali smo, na momente i mi pevušili, a onda je B. rekao da je Koen za njega apsolutna muzika. nešto oko čega nema ni dileme, ni pitanja, ni debatovanja, jednostavna i savršena, čista muzika. znala sam tačno o čemu priča, Koen mi je već tada bio prečica do duše. pamtim da je u tom je trenutku divni Lenard pevao svojoj Mariani. tako je So long Marianne na mom nebu dobila svoje sazvežđe u koje su se, kroz omiljenu igru, rasporedili: jedno grčko ostrvo nad čijim fotografijama sam pisala pesme, Koen u razgovoru sa prijateljem dok se igra s mačkom koji mu sedi u krilu, uglazbljen valcer zauvek zelnog Lorke, ptice na žici i jedna desetogodišnja ljubav započeta bez plana, ljubav neka takoreći bez kraja i konca…

…svaki put se pomalo rašrafim iz kalupa i stega kad vazduhom zagrebe Koenov glas. oslobađa me i štiti, utiskuje uverenje da na svetu još uvek ima, da će uvek biti, prostora za istinu, toplinu i gospodstvenost, i da ću ja, šta god me snalazilo, zadržati dar za prepoznavanje tog prostora, tog prostranstva…

Koen me je naučio da se iza pogleda iz najobičnijih očiju krije kovačnica nezamisivih zala, ali i da zlobnici nikad nisu u pravu. ubedio me je da se sa emocijama ne kalkuliše, ali i pripremio za to da smo prečesto u ljubav ukalkulisani kao teški, divni gubitnici.

Koen je moj čovek za sve što poželim i za sva vremena. rekao mi je to odavno i ja ga držim za reč…

srećan rođendan maestro i molim te slavi ga još mnogo godina!