Category Archives: Uncategorized

VRAČKE (5. XI 2010.)

Уобичајен

sedenje na podu je jedna ospokojavajuća, bezbedna rabota. jeste, malo je tvrdo, i ubrzo te žuljuckaju sopstvene kosti, ume da bude i hladno, ali nema nikakve visine s koje možeš pasti, prizemljen si, u takoreći primarnom dodiru sa sobom. nije čudo što mi je, naročito dok gledam fotografije, najprirodnije da sedim na podu. da slike razbacam svud oko sebe, pa pustim pogled s lanca da se istrčava preko svih tih ljudi, preko svih tih vremena. uzimam ih prekoredno, zagledam se u lica, stoput viđena, nikad viđena, neprimećena, nevidljiva, dominantna…

zagledam se u govor tela šetača na nekim italijanskim ulicama, premeravam rukometne misli svog oca pre izvođenja sedmerca, zavlačim prste u neke krupne rupice za dugmad, prolazim rukom kroz kosu iznad mačkasto našminkanih očiju moje mame iz vremena kad je izgledala kao glumica iz hičkokovih filmova, samo ne plava…

… i proričem si budućnost.

RAZVRSTAVANJA

Уобичајен

ima tih ljubavi mlad(alačk)ih,

brbljivih, poskakujućih,

zbog kojih ti doslovno

klecaju kolena

i vrti se u glavi,

pa se prepuniš do presipanja,

svega usput pokupljenog,

odjednom je sve (s njim) u vezi,

sinhrono ti se spava i smeje,

plače i melje,

umire i leti,

pleše i pliva,

tetovira i nestaje,

a jezik leti brže od svetlosti,

poleće s piste negde u stomaku,

i rasipa ti pamet kao konfete,

zasipajući sve,

znane i neznane,

bliske i sasvim nepozvane,

pričom o tebi i vama,

u garnirungu (njegovih) inicijala,

u kič-štimungu ljubavnih naslova,

posvuda tragovi njegovih (po)slova…

 

… i ima tih ljubavi star(ačk)ih,

iz vremena rađanja sveta ukradenih,

iz žive lave zemljine utrobe iskopanih,

teških kao olov(ki)no oko,

mant(r)ajućih i maglenih,

krojenih da ti zaplene i senku,

oduzmu dah

i obuzmu te

do najdubljeg ćutanja.

čini ti se da,

ako progovoriš,

od tebe ništa više neće ostati.  

MAČJA POSLA…

Уобичајен

… iliti par mojih foto-priloga tezi da su mačke direktorke svemira ;)

„i, kažeš – nisam loše ispala, a?“

čekajući proleće, s dvoje različito opredeljenih po pitanju odakle ono stiže. :D

ohridski čas hedonizma – valjanje po kafanskom podu. ;)

zabranjena ljubav s prvog sprata: kvartovska lepotica i njen mačak iza gvozdene zavese (ajd dobro, ne baš te zavese – mreže… )

ko zna – zna!


I’m your man

Уобичајен
nad nama je bilo najdublje noćno nebo koje se može zamisliti kada je leto, i morska obala, i onaj neponovljivi četinarsko-zasoljeni miris Jadrana, i mi tek zagrizli u dvadesete. sedeli smo u dvorištu, mada dvorište zvuči smešno ograđujuće i vrlo netačno za opis tog velikog platoa tik iznad mora, s kog se stepenastom stazom spuštalo ravno do kućnog mola, uz koji je bio privezan čamac kojim smo se par sati ranije provozali do gradića i vratili sa namirnicama i pićem.
sedeli smo za velikim stolom ispred kuće i lenjo, godišnjodmorski razvlačili razgovore o suncu, otoku, hrani, matematici, malim čudima i Autostoperskom vodiču kroz galaksiju koji je tih dana čitao naš četrdesetogodišnji domaćin, na momente se zacenjujući od smeha. večera nam je bila velika pogača s kajmakom koju je O. zamesila satima ranije tog dana, pa ostavila testo da se odmara i kvasa na hladnom, da bi ga predveče probudila i zamolila da nam kaže šta ima… sto jezika je govorila ta pogača!
s kasetofona je tekla muzika (da, u to vreme su nam omiljene pesme uglavnom servirale kasete), pevao je Lenard Koen. pričali smo, na momente i mi pevušili, a onda je B. rekao da je Koen za njega apsolutna muzika. nešto oko čega nema ni dileme, ni pitanja, ni debatovanja, jednostavna i savršena, čista muzika. znala sam tačno o čemu priča, Koen mi je već tada bio prečica do duše. pamtim da je u tom je trenutku divni Lenard pevao svojoj Mariani. tako je So long Marianne na mom nebu dobila svoje sazvežđe u koje su se, kroz omiljenu igru, rasporedili: jedno grčko ostrvo nad čijim fotografijama sam pisala pesme, Koen u razgovoru sa prijateljem dok se igra s mačkom koji mu sedi u krilu, uglazbljen valcer zauvek zelnog Lorke, ptice na žici i jedna desetogodišnja ljubav započeta bez plana, ljubav neka takoreći bez kraja i konca…
…svaki put se pomalo rašrafim iz kalupa i stega kad vazduhom zagrebe Koenov glas. oslobađa me i štiti, utiskuje uverenje da na svetu još uvek ima, da će uvek biti, prostora za istinu, toplinu i gospodstvenost, i da ću ja, šta god me snalazilo, zadržati dar za prepoznavanje tog prostora, tog prostranstva…
Koen me je naučio da se iza pogleda iz najobičnijih očiju krije kovačnica nezamisivih zala, ali i da zlobnici nikad nisu u pravu. ubedio me je da se sa emocijama ne kalkuliše, ali i pripremio za to da smo prečesto u ljubav ukalkulisani kao teški, divni gubitnici.
Koen je moj čovek za sve što poželim i za sva vremena. rekao mi je to odavno i ja ga držim za reč…
srećan rođendan maestro i molim te slavi ga još mnogo godina!

JOŠ JEDAN NAJLONSKI BISER

Уобичајен
pre osam godina, na mom tadašnjem blogu osvanuo je komentar:
„Alana, fenomenalno pišeš, nemam reči! Ne znam da li si nekada imala priliku da pročitaš stihove Marije Šimokovič, ali povremeno me podsećaš na nju… možda je to neki vojvodjanski štim, ko zna…:) Ali, svakako, ako ti zalutaš do nje… Iskreno ti je preporučujem.
(puno pišem za nekoga ko je ostao bez reči, a?)
Gemina (Neregistrovan), u 2. avgust 2008 2:39:22″

biće da sam tada našla nešto Marijino na netu, ali ne i štampanu zbirku, i sve je manje-više iščilelo… rekla bih da sam na to sasvim zaboravila, da me današnji najlonski doživljaj nije demantovao.
čovek je prodavao mahom odeću i pored toga imao 5-6 poređanih knjiga. preletela preko naslova i na jednom se trgla. preda mnom je stajalo nolitovo izdanje pesama Marije Šimoković – Nebeski bicikl. :)
koliko? 50 dinara…
a onda malopre, kad sam uzela da knjigu prelistam, još jedno iznenađenje: na prvoj stranici, mastilom napisana posveta izvesnom B. koji je očito bio iz sorte najboljih (i koji možda više i nije živ, budući da je knjiga izašla 1987. godine i u međuvremenu nekako dospela na buvljak)… posveta potpisana sa: Marija.
rekla bih da sam uz zbirkicu, sasvim neočekivano dobila i rukopisni pečat autora.
kakav dodatni poklon!
rekla bih da me je Najlon častio još jednim čudom.

a evo i jedne pesme iz zbirke Marije Šimoković:

šta sve imaju osećanja

osećanja imaju svoje tihe uhode svoje konjokradice

svoje lovce na miraz i perače prozora svoje

spasonosne ideje o prevazi dobra

svoju vizuru

osećanja nikada ne deluje verovatno kada su tuđa

i ne mogu se jednm za svagda dokazati jer su

navodno nestalnija od mišljenja

osećanja vole da vladaju svetom oko sebe

i zato su raspoređena na milijarde stanovnika

ovog sveta koji danas živimo možda malo usitne

malo

uprljaju malo promene iznutra dok nam se

vraćaju u parčićima

onda ih mi u nekim majstorskim radionicama sa

imenom i prezimenom lepimo vodom života iz

bajki i ostavljamo drugima da zapaze kako su

se na onim mestima gde su zalepljena

pozlatila

osećanja su mudrija od svega jer se sama vraćaju

od nas onima kod koga im je bilo najbolje

sklupčavaju se sa bezbroj zlatnih prevoja u

najdubljem mestu kraj prozora kuće u kojoj taj

stanuje i zauvek zaspala liče na živu

sliku koju je veštom rukom majstora naslikao

neki čuveni zen učitelj tamo visoko visoko gore

u brdima

 

 

biseri na najlonskom koncu

Уобичајен
– ako boli noga, ruka, vrat, koleno, kičma, direktno sa planine Rtanj, Soko Banja, travarska ordinacija… ori se s megafona monoton, pešački glas prodavca. taj glas usporeno hoda kroz vazduh i kači nam se za ramena, vuče u snove ili masažu. zamišljam travarsku ordinaciju. nekad su ljudi bili prosto travari. najbolji među njima znali u dušu svaku biljku svog staništa i tajne recepte melema za ljute rane. sakupljali su bilje, pa svoje čajeve i mešavine prodavali na vašarima, pijacama, prijateljima, poznanicima. modernom dobu to nije dovoljno, previše je ordinarno. potrebna nam je ordinacija!
– ne čujem razgovor, zapravo ne obraćam pažnju, a onda se izdvoji glas jednog od prodavaca. Ciga nad gomilom starudije glasno i uvereno zaključi: imaćeš, daće bog… idem dalje i razmišljam kako je Najlon poslednje mesto za veliko imanje i kako bi anketa sprovedena među uzmuvanim svetom verovatno otkrila da se mnoštvo njih davi u bedi, jedva još glavu drži nad površinom… a ipak su ti ljudi, većina njih, zadržali zdravu pamet, veru i dobronamernost. to mi je ravno čudu. hodam i mantram u sebi – imaćeš, daće bog, mrmljam to kao molitvu neznanog junaka buvljačkog. pa osmehnuto u sebi podižem spomenik tom junaku, još za života. ili po njemu imenujem ulicu, jednu od onih slepo-ljubavnih, natkrivenih krošnjama stoletnih stabala u čijoj senci volim da na parove razbrajam poljupce.
– a kad smo već kod poljubaca… iz blizine se zaori s radija: ’opile me usne kao vino staro, stani violino ne sviraj gitaro, pustite me ljudi dosta mi je svega, ja grlim kafanu ona ljubi njega…’ – majstor slučaja, slutim da mu je nadimak apsurd, otprilike u tom istom trenutku dok grlim kafanu, spusti mi pogled na rasute knjige, među kojima je jedna iz one legendarne sive edicije džepnih knjiga Avgusta Cesarca. Jozef Škvorecki – ’Inženjer ljudskih duša’. pitam gazdu za cenu. 100 dinara. pakujem srećna!
– mušema prostrta na zemlji, a po njoj razbacani komadi odeće, sitan alat, gomila drangulija kojima ne domašujem namenu i ta izdvojena, uspravna figurica-igračka dečaka u crnom mundiru. ne znam koga predstavlja, ne razaznajem je li pozajmljen s filma, iz neke stripovske sekvence kojoj je dodata treća dimenzija, ili je tvorac kipića lice prosto ’prepisao’ od sina svog prvog komšije? prolazim bez zastajanja, ali kartoteka likova nastavlja automatsko prelistavanje u nekom policijsko-forenzičarskom kutku između moje dve ušne školjke. kad se već učini je uzaludno i da poklapanje neću pronaći, u flešu shvatim… pa to smo se upravo sreli Mali princ i ja! odjednom sam nekako sva pripitomljena, a vazduh zamiriše na ruže. psić lutalica liči na lisicu, a preko neba se pružila šara avionskog traga. šta se sve ovde povezuje, kako to radi? moćno.
– u busu ka limanu započinjem Škvoreckog. pismo iz Australije. s klokanima, pustoši i nostalgijom. spuštam knjigu, gledam oko sebe, udišem, slušam, pratim… postojim u sred jednog sunčanog dana zasađenog na kalendarskoj parceli leta, dok tamo negde iza treće stanice živi neko s kim, osim adrese, delim svet. delim ga u zalogaje za po dan, pa dodajem začine, i prelive, i boje, i preklapanja, i slučajnosti, i krajnje namere, i priče, uvek priče.. da čak i više uživamo, da još umešnije volimo.

PONEKAD…

Уобичајен
…sam do kraja sveta, i dalje, sve do onog mesta gde se u pogledu sa litice beskraj čita maglom, ponekad sam sve dotle, a kao da sam odatle – sasvim zamagljena.
nevešta u artikulaciji.
pa bude posvuda šum(a) u onom kanalu kojim misli i osećanja treba da teku do reči, do dodira, do drugog. budem tad svoja nemušta bliznakinja, ona koju sam pojela još pre rođenja, pa mi se ona sad sveti tako što jede moje reči, zameće značenja, baca čini i čini da ne budem svoj glas(nik), da budem tupa kad se traži oštro presecanje, a labava na mestima gde se treba svezati u čvor.
dok sam bila mlađa to stanje je uznemiravalo, hitala sam da iz njega pobegnem, silila se da protrčim kroz zonu zamućenja, brinula kad predugo traje… već dugo ne brinem. verujem da (i) u tome ima ravnoteže i da danima kristala i jasnoće, kad stigne vreme za merenje, na drugi tas vage moram staviti neka beslovesna vučja zavijanja i grlo u kom se zaglavila ledena kocka jednine.

kalendar

Уобичајен

ima već nekoliko godina kako sličicu na desktopu menjam mesečno, kalendarskim stranicama koje nam na svom blogu  poklanja

http://blogdelanine.blogspot.rs/

(Geninne je umetnica na mnogo razina i ja uživam u ’lekcijama’ koje nam nesebično daje svojim likovnjačkim umećem, a možda čak i više ukupnim pristupom životu i suptilnošću s kojom krcka ovozemaljske dane – kroz fotke i priče vezane za porodicu i vredna zapažanja puna  boja, svetlosti i duha. o tome bi se moglo, i valjalo bi, pričati satima, ali  to nadilazi moju večerašnju temu. zato sve o njoj, uz veliko izvinjenje, ostavljam nedovršeno u ovoj zagradi…)

dakle, avgust je za podlogu imao divnu fotografiju polja lavande pod suncem koje zalazi iza zaplavljenih slojeva brda na horizontu, dok po plamtećem nebu plove oblaci, neki još sivi, drugi već spaljeni moćnom vatrom sunčevog odlazećeg pozdrava. na svu tu, uveliko dovoljnu lepotu, Geninne je u prvi plan docrtala na desetine ljubičastih cvetova, vatrometno rascvetanih ili kaktusolikih, a gornji levi ugao je ukrasila velikom pticom – kombinacijom crteža i kolaža,  s trupom što priziva riblju krljušt ili krovne crepove i divnom crno-crevenom glavom na kojoj dominira jedno bistro oko i kljun u kome ta lastolika pojava nosi grančicu.

verovatno se ne bih ovako pomno bavila tom slikom da mi večaras net nije ponudio novi kalendarski list. Geninne je objavila desktop sličicu za septembar, sasvim privlačnu i zanimljivu, no, meni je teško da se rastanem od avgustovske. delom zbog toga što je bila tako lepa i inspirativna, a možda još više zato što nam je krasila desktop laptopa i pratila nas u najlepšem delu godine: putovala je sa nama na godišnji odmor, divno se provela na letovanju, preživela uzbuđenja cele jedne olimpijade, upijala mudrosti iz knjiga koje smo čitali…  skoro bi se moglo reći da je usisala godišnju esenciju uživanja ili bar parče naše godine kada je koncentracija životnog smisla najveća, bez konkurencije. kako onda da je pustim?

lako.

odlukom da neću dopustiti da smisao tek tako iščezne.

i saznanjem da u tom naumu imam saveznika, ne može biti boljeg, koji će me, kad u sred neke septembarske srede klonem, podsetiti da nemam prava da s(v)e zaboravim.

poverenjem da uz sebe imam nekoga ko neće dići ruke od mene i slika kojima zajedno osmišljavamo postavu za naše dane…

… ukrojićemo je tako da u njoj uvek ima neba, vazduha, ptica, leptira, sunca, čuda, klikere, i mesta za: postojanje (i postojanost), iščezavanje, teleportovanje, magiju, izbor… i novi (kalendarski) dan.

1. septembar

Уобичајен
jeste, obožavala sam raspuste, i pred kraj svakog pokušavala sam da rastegnem poslednje dane kao žvake, pa ih produžavala: budnošću u vreme i nevreme, čekiranjem svakog božijeg trenutka kao najveće novosti na svetu, stop-kadrovima u najbanajlnijm, automatizovanim radnjama poput pranja zuba ili sudova, zaklinjanjem da ću zapamtiti, da ću utetovirati u tkiva prečice za radost zbog proste činjenice da sam živa i zdrava, da u mom telu sve još uvek teče kao podmazano, da se vozni red prolaska krvotoka kroz moje vene poštuje kao u Japanu, da mi je mozak trasiran stazama za sprint, ali i maraton, da neću zaboraviti kako se diše sloboda…
a onda bi , ipak, stigao taj prvi septembar i povratak u školu.
prošle su decenije od vremena kada sam se vraćala u klupu, a ipak… još uvek osećam prvoseptembarsko uzbuđenje. nemam s čim to da uporedim.
prvi septembar je zasebna kategorija.
prvi septembar je licencirani instruktor iščekivanja.
mogu to da kažem zato što su mi sa ovog rastojanja emocije zgusnute, fermentacija u vremenu učinila je svoje, pa svoje školske gutljaje doživljavam kao vrlo dobro vino, sad kad je odstojalo čak odlično, i sve bolje. i zaključujem u svom dnevniku ocenu tom osećaju. zaključujem mu čistu peticu iz vladanja ovom personom, jer mi se dopada u kakvu me je napravio, sviđa mi to što se sad sećam koliko sam volela predavanja iz srpskog kod Anke Jovin, i posle kod Kljaje, i Gavin biološki kabinet pun akvarijuma i bilja, tu malu džunglu usred jedne primerne osnovne škole, i te dve žene, tako prodamljene i sjajne, u onim finim džemperićima s po kojim komadom decentnog nakita.
u školskom dvorištu iskrasavaju sve one face, toliko promenjene za samo dva meseca letnjeg raspusta, šetamo se i šmekamo na velikom odmoru, zaverenički šapućemo sa drugaricama, dopisujemo na ceduljicama koje presecaju čas i lete preko pola učionice. svaki dan je bio brdo iza kog se valja ko zna šta bitno i divno, uvek divno, uopšte se nismo spremali za razočaranja, pesimizam je bio pravac koji nas je ložio samo poetski, bili smo baš klinci, srećni, neopterećeni klinci, ludi od hormona koji započinju svoj pubertetski pir.
i da, obožavala sam knjižare i papirnice, i njihov miris, hartijast i suv, i one zarezane olovke, najobičnije, žute, šestougaonog profila, sa roze gumicom na vrhu, ali to kasnije, prethodile su im prugaste, maslinasto-zlatne, i one mastiljave, dopola plave, otpola crvene, čija je plava strana imala srce koje liznuto ostavlja trag postojan poput onog koji daje mastilo… istovetan trag ostajao je i na jeziku.
ne pamtim kad sam videla mastiljavu olovku, al’ biće da i bez nje svakojake tragove nosim na raznim mestima, od jezika do… prvog septembra.

traži se…

Уобичајен
… portabl krotitelj.
posao će mu biti zmajevi,
ovi u meni.
usput će četkati oblake,
uzvitlane, iznutra,
da se ne umrse previše,
da mi ne zarobe zmajce
kada se ovi vinu ka suncu.
motaće vunicu mojih misli
na koturove ludila i sreće,
da se konci ne vuku posvuda
i ne sapliću mi zmajeve,
da se ja ne oparam sasvim
pa nestanem sebi iz vidokruga.
ali glavni posao biće mu zmajevi.
puštaće ih, razletavati i trenirati,
neće im dopuštati
da se samo šegače i bleje,
držaće ih u kondiciji
dobrom klopom, pićem i vežbama,
uspavljivaće ih pričanjem bajki
masirati plećke
da im ne zarđaju krila,
čistiti pepeo i ložiti im grla.
puštaće im muziku do daske,
naučiti ih ronjenju bez maske,
i kad previše popiju
držati im glavu nad šoljom,
menjati obloge na čelu,
pa kuvati paradajz-čorbu.
malima će pomagati da rastu,
starima da se pomire,
svima da (pre)žive…