Category Archives: Uncategorized

18. IV 2011. godine (zapisala pre pet godina, potpisala bih i danas)

Уобичајен

zvuk odskakanja lopte na betonu igrališta. nekoliko lopti. uzvici klinaca iseckani u froncle, pa samo retki stignu do mene u celim rečenicama, a i to nalik na iščašene naslove školskih zidnih novina. i ta luda lipa pred prozorom, zaklela bih se da čujem kako joj se listovi raspucavaju dok prerastaju sebe od juče, rade to tempom od valjda pola santimetra dnevno…

mrak danas stiže na prstima. ima dana kad se ne šunja, kad naprosto nagrne, padne na zemlju k’o pljusak, i ako se ne prilagodiš brzim treptanjem odjednom si sav skvašen mrakom. ali danas nije tako, eto ga, igra se žmurke, prikrada se, toliko je tanak da još uvek staje i iza bandera, a kamoli stabala, kad još malo poraste za sklonište će upotrebljavati ćoškove i parkirane automobile, da bi me  naposletku prepao kad iskoči iza tog žbunasto orezanog četinara i na uho mi drekne: puj-spas za noćni čas! komšijsko kuče ga je primetilo, laje sitno i treperavo, zvuči skoro kao igračka, skoro imitatorski, k’o da su bogovi umesto zvezda popalili čajne svećice…

… zvuči tako da se sad ja pitam zašto ih zovu čajne svećice? ne kontam najbolje ni čajne kobasice. najjasnije mi je to čajno kod kolutića. čajni kolutići… toliko su suvi da je logično da im treba gnjuranje u čaju il’ čemu sličnom. očajni kolutići – nadenu im jednom naziv izvesni građanin-pijanac sa Riblje pijace, i otad u samoposluzi ne mogu da prođem pored police s kesama (o)čajnih kolutića a da se kroz mene ne otkotura tura smeha…

klokot tečnosti u sudaru sa staklom. setim se one radijske reklame: da li se to sipa hladno mleko ili vruć čaj? ni jedno ni drugo. previše je virovito. slutim da je čaša kuglasta, a tečnost tamna. taman.

zvučna slagalica. violinski ključ na početku reda u notnoj svesci 18. aprila izvučen je naročito pažljivo. predvodi sličice u nizu. (is)tripovani tonovi ove večeri su mi potrebni da kakvim-takvim definisanjem izbijem iz glave opšti šum i zbrku u koju me bacaju dani kad me na poslu propuste kroz mašinu za mlevenje mesa. muljanje, muljanje, i na kraju – plop! da se ne prospem na veče kao poludefinisana smesa mesa, kostiju, tetiva i živaca, pomaže pogled. pomaže prijem. oči, uši, nos, koža, usne. pomaže izlazak iz sebe u konstatovanje sveta, u tu divnu konstantu množine, da bih na kraju svih tih not(j)nih zapisa srećno aterirala u jedninu.

ovde i sada

Уобичајен
veče je bilo stvoreno za glupiranje,
za pijanstvo i uvaljivanje u mekane jastuke
razbacane po čupavoj prostirci na podu,
rođeno za raskrinkavanje i preispitivanje
normi svih onih unutrašnjih zakona
nametnutih ili usvojenih
ko zna u kakvom trenutku
pomračenja sunca ili uma,
veče projektovano kao bioskop
sa ogromnim platnom za projekciju
filmova u kojima smo glavni,
ponekad jadni, ponekad slavni,
ali uvek živi, uvek na delu,
u napadu ili odbrani,
kako situacija nalaže,
kako na nas prilika naleže,
veče oblikovano da nadahne,
proporcijama i strukturom
na koje su osetljivi duh i oko,
čak i kad toga nismo svesni,
da nas udahne uzdisajem
sa smene godišnjih doba,
kad zima proleću ustupa mesto,
izmičući se sa aristokratskim bledilom,
a proleće nastupa iz zaleta,
preteći astronomskim kaznama
za svako propuštanje šanse,
za svako prepuštanje seti,
za svaki put kad se na pitanje
kako si, odgovori – onakooo…
veče je bilo šeret,
i alfa-primerak,
i dobitna kombinacija,
i krojač carevog novog ruha,
i otvaranje knjige postanja,
i lutka na naduvavanje,
i poligon za mesečerenje,
i prostačenje lokalnog đilkoša,
i štoperica na sprinterskoj stazi,
i bilo je što god se može zamisliti,
veče je bilo izmišljeno za nas.

biseri (nanizani) na najlonu

Уобичајен

prošlonedeljni đir po Najlonu doneo mi „Svaštaru“ Dragoslava Andrića, poklonjenu u Beogradu, izvesnom Pepiju (od Sofke) za 19-ti rođendan, juna 1984. godine. „Svaštara“ ima podnaslov – Udžbenik nonsensa, a sam autor nam odmah na početku objašnjava da je to knjiga kakva nam je odavno bila nepotrebna, priručnik za one koji se razumeju u sve i ni u šta drugo… 
pa tako na stranici koju otvara karikatura dvoje koji se ljube na klupi u parku, pred džangrizavom bakutom koja vikne: ‘Ljubite se, a?’, sledi sijaset njihovih odgovora, među kojima su:
– Ne, samo mi je uzela reč iz usta!
– Ne, samo jedno drugom konkretno vraćamo milo za drago!

bilo je to prvo sestrino i moje bezroditeljsko letovanje – dve maloletnice, u društvu (diskutabilno) punoletnog brata od strica, zaputile su se na kampovanje u Kupare, ali nekako (jedno je vodilo drugom ;)) preko Dubrovnika dospele na, od kopna 5 sati brodićem udaljen – Mljet.
pisala sam o tom letovanju, davno, a danas me na to podsetila još jedna ‘najlonska epizoda’, pošto sam nabasala na Gigant izdanje Modesti…

… baš onakvo kakvo smo čitali tamo, nemam pojma ko ga je doneo, znam samo da se celo društvo otimalo za strip, kako ko izleti iz vode otme ga s tuđeg peškira i ne ispušta, dok ponovo ne ode na kupanje, ali ga više ne zatekne tamo gde ga je ostavio… i tako u krug, dok valjda svaku sličicu nismo prostudirali i iskomentarisali.

a evo i te pomenute, davno opričane uspomene:

MJET

nosili smo na plažu neki razdrndan kasetofon, koji je gutao one ogromne okrugle baterije dok ih sve nismo potrošili, a u jedinoj radnjici na tom delu ostrva ih, naravno, nije bilo… malo čega je tamo uopšte i bilo, i hrana jedva da je dopremana, a dve brbljive Dalmatinke prodavnicu su vodile kao prave vođe, napoleonski! čak nije bila ni samoposluga, već ono: pult, one, mi, pa ko se kome svidi. ne dobiješ sta tražiš ako im tog dana nisi simpatičan, ili su naprosto hejterski raspoložene spram svih sirotih malih kampera – neeee, nisu to sokovi, samo prazne kutije za reklamu šta mi inače držimo kad držimo, al’ sad, avaj, eto, nema… ili se naprasno smilostive, pa ti ispod pulta izvade nešto ’nevidljivo’, upravo ono za čim čezneš, nisi ni znao, al’ ubio bi za to da jesi, baš za tu kinder ladu! samo za tebe, ubledelo dete, i ti se smeješ, i one se smeju, i svet je odjednom debelo zašećereni mjuzikl, ma nije to limeni krov, to je čokoladna glazura nad nama! i šatorski kočići o koje se spotičemo čim padne mrak, jer u celom kampu ima svega pet bandera, nisu kočići – to su kolačići… a i to što što nema rasvete, čista je romantika, osim što je vežba za naše mlade umove, da zapamtimo raspored štrčećeg kamenja k’o minsko polje iz crtanog filma, Sima Strahota i Duško Dugouško svaki na bedemu svoje utvrde tapšu egzaltirano…

i bila tu neka sklepana hamburgerija, koja se otvarala tek predveče, i jednom smo pešačili s plaže misleći samo na Nju, udaljenu tričavih pet kilometara, ko je video da se boravi na Mljetu a ne kupa se na Solinama, i skapavali smo od gladi, stomaci nam bili porubljeni sasvim uz kičmu, a uz put bila stabla rogača, nisam dotad ni znala za rogač, visili neki crni plodovi, k’o dugačke ’mahune’, pa Danica razneženo izjavila da su oni to sisali kad su bili klinci, da je lepo… i bože, bilo je predivno, obožavali smo te rogače, i obožavali smo Danicu tako pametnu za svakodnevne potrebe, jebeš to što je pokupila u knjigama i pročitanom hiljadustraničnom Muzilovom ’Čoveku bez svojstava’, i na stranu to šta sve uči iz te ’Etike’ koju vugli sa sobom čak i na plažu, važno je da je ostala u dodiru s realnošću, i utoljava našu glad za širenjem vidika, i iznad svega našu kristalno čistu običnu glad.

… i da, nosili smo na plažu neki razdrndan kasetofon, i jednom su nas, onako tek polivene morem, polili ’Simple Minds’… Danica je skočila da djuska, Mićun ju je gledao smejući se, i mi smo se smešili i žmirkali, i dalje samo sedeći na steni i cedeći se, nepogrešivo svesni da sa nas u tom trenu kaplje samo koncentrovana sreća.

(dobro)jutro

Уобичајен
rutine su spas za funkcionisanje,
za dane koji me mašiniziraju,
koji me marširaju,
kad se budim u svitanje,
pre nego što se oglasi alarm,
pa odlazim u kupatilo,
i odmah vraćam u krevet
na još 15 minuta zagrljaja,
uz nameštanje budilnika
za slučaj da se uspavam,
što nikad ne biva,
oči otvaram kao tempirana,
pogled eksplodira par minuta
ili tek minut pre zadatog zvona…
papuče, svetlo, punjač, komp,
ringla, džezva, voda za čaj,
kredenac, kutija, zeleni-zen,
wc, radio, utišan tv…
cedim limun, zahvatam med,
perem upotrebljene sudove,
peglam odeću za taj dan,
moju, njegovu,
gledam u slike na ekranu što ilustruju
vremensku prognozu za par dana,
dodajem kišobran u kesu,
dodajem oprano voće,
dodajem rezervne najlonke,
proveravam jesu u kesi već
slušalice i nalivpera,
radujem se što imam vremena
za polusatno čitanje,
Nikol Kraus me grabi,
budem drugi i druga,
budem zakratko sasvim svoja,
pa takva, pogubljena u svojstvima,
odlazim da se tuširam,
puštam da me obavije toplina,
vode, pare, osećaja
da mi život (ne) izmiče,
migolji se i teče, ali ga držim,
upijam ga i udišem, prkosim
i nosim ga
kako mogu i (ne) znam…
šminkam se napamet,
godinama isto,
navlačim svoj maskirni lik,
već u kaputu proveravam
da li je presuva zemlja
u saksijama sa japanskim drvcem,
maslinom i kalanhojom,
zalijem ako treba,
pa gledam kroz prozor,
dan mi svašta obećava,
ili samo ćuti
i vrlo retko frkne.

blago sa buvljaka

Уобичајен

u subotu na Najlonu: starinska, kaširana kartonska mapa s pantljikom, a u njoj pedesetak reprodukcija na paspartuima po kojima su izlupani pečati neke austrougarske galerije, osam fotografija raznih bečkih građevina s početka XX veka i jedan plakat u jugendstilu izdat 1898. godine povodom 50 godina vladavine Franca Jozefa – celih 250 dinara!

ludilo…

no, osim te vrednosti koja je nepobitno veća (čak i ako sve to u mapi i nije materijalno značajno u smislu stručne procene – sličice su reprodukcije, plakat je oštećen jer mu fali parče u jednom uglu, fotografije su printovi…), ne prestaje da me fascinira i kopka to prevaljeno vremensko i prostorno putovanje, od austrougarskih početaka u svitanje XX veka do novosadskog buvljaka u ojađenoj Srbiji 2016-te. te slike su, rekla bih, videle i bolje dane, ali su uz njih prohujali i neki nezamislivi užasi, cela dva svetska rata su ih doticala, mnoge ruke premetale, forenzičar iz mene merka mapu s četkicom i prahom za uzimanje otisaka oblizujući se…  zašto, o zašto, ne mogu da mi progovore? ili mogu, samo treba bolje da naćulim uši.

uzgred, sve mi se čini da je ta mapa baš mene čekala, jer sam u subotu na buvljak otišla neuobičajeno kasno, već je i 10 prošlo kad sam stigla tamo, pa je još nekih pola sata proteklo dok nisam nabasala na…
… evo detalja sa nekoliko slika iz  ‘škrinje’ s (vrlo raznovrsnim) blagom:

12. II 2016.

Уобичајен
ponekad ne nalazim naziv za to što doživljavam, vidim, osećam… ne zato što je to sad neki specijal, nikad pre viđen đir, serviran samo za moja čula, ne, to je tako jer se ne trudim, puštam da iščile beznačajnosti, mrsko mi da banalnosti pripišem bilo kakvu ulogu, makar i najminorniju – prostim imenovanjem. pa onda samo puštam da prođe, biram da bude glatko, bez opraštanja i gneva, bez pitanja. lekovito je steći veštinu tog dopuštanja bez upuštanja, onda kad treba. a treba kad god je otpor bespredmetan i previše nas troši. kad je zbog nečega trpljenje neminovno. jebeni kantar i tasovi vage. staviš na jedan sve čega se odričeš, sve svoje male svakoradne leševe, i gutanja knedli , i zgađenost, i (ne)uspešno preboljevanje albukerkijevske raskrsnice, a o drugi tas zvekneš teg na kom nije ispisana čak ni gramaža. jedan jedini , olovni, veliki teg. onaj što ti na uho prepričava ljubavne vikend romanse sa samim tobom. i u svakom svom olovnom atomčiću krije tajni prozor iza kog su se od olujnih vetrova i razularenih sila sakrile pulsirajuće slike života, u sobama na čijim zidovima vise ogledala u kojima duša ima odraz i za to svoje ogledanje bira obličje leptira, labudova i dečijih glasića – već prema prilici.
ponekad ne nalazim naziv za to što divljam, ne vidim, ne osećam… ne zato što je to neka tragedija, nikad pre (s)nađena, kojom sam ošinuta hirom sudbine, ne, to je tako jer se trudim, ponekad se previše trudim da razumem šta mi to pričaju kreature iz ljuštura što imitiraju čovečja obličja, a tek su ljuske, nimalo ljudske. pa onda samo žurim da prođe(m), biram da bude brzo, čak i po cenu opraštanja neoprostivog, samo da ode(m) što pre. ne znam da li je lekovito, ali mi se čini da povremeno život spašava veština ubrzavanja bez razmišljanja, čak i uz znanje da može biti glavolomno, ili štogod još gore, pri tolikoj brzini naleteti na zid ili drvo. jebeni kantar i tasovi vage.
ponekad stignem samo do onoga od čega sam bežala. zatvorim krug. zatvorski krug.
spas mi donose… Cigani ne, nemam tu žicu, violinsku il’ duševnu, šta li… spas mi donose svakodnevni fleševi, sekvence, oni koplandovski trenuci sa više rezonance. razglednice koje samoj sebi bez prestanka šaljem sa jednom jedinom ispisanom rečenicom: pozdrav iz smisla!

prinčevi i princeze

Уобичајен
dve devojčice čekaju pred ulazom u zgradu
da njihova mama isparkira automobil,
jedna u ruci drži neku kutiju,
čini se praznu i bezveznu sasvim,
recimo kutiju u kojoj su bile
kineske novogodišnje sijalice.
zbog omotača od tih prstića,
i načina na koji je tretirana
kao najdragocenija igračka,
ta kartonska nakazica
nenadano se uprincezila,
ta jasno je,
u svetu kartonske ambalaže
dečiji prsti su poljubac princa.

DA

Уобичајен

da ću biti dobro uveravaju me

neke stare pesme,

dolazak novog proleća

i (poznati) sitni titraji iznutra,

poput onog jutrašnjeg

(is)koraka, skoro poskoka,

kada mi dah polio

taj hlorofilni talas,

nepodoban za statističku evidenciju

ili unos u zbirku podataka o ličnosti

dostojne ovog istorijskog trenutka

ili baš ovog podneblja,

bio je to samo (ta)ličan, važan tren,

tek nagoveštaj,

bledi trag ideje

da kapacitet za radost

u meni još uvek postoji,

energetska injekcija

smiksana od arome trulećeg lišća na parkigu,

nepočišćenog od prošle jeseni,

i sanjivih, upravo probuđenih sokova

u još goliim stabljikama žbunova,

što će za par nedelja buknuti

novim lišćem i voćnim cvetovima.

 

kad se samo setim…

Уобичајен
… kako je lekovito bilo to proleće
mog prebega u samu sebe,
iznova pronađenu,
i fizički preseljenu
u taj neugledni stančić,
na drugom spratu
stare višespratnice u centru.
nedelje su bile naročite,
odlazila sam na pijacu
udaljenu pet minuta hoda,
natrpavala korpe
planiranim i neplaniranim,
ponekad i dvaput išla,
pa kuvala neke bogovske
porodične ručkove,
u kojima sam par sati kasnije
uživala sa najdražima,
pa kad bi se dugačko,
ćaskajuće popodne završilo,
a ja opet ostala sama,
puštala bih muziku i
pospremala, do poslednjeg sudića,
a onda se uvalila
u veliku, žutu fotelju,
u sobi oblepljenoj tapetama
odavno izašlim iz mode
a nikad u dosluhu sa skladom,
i puštala da me maze pesme,
ili bih plesala, bosa,
na milion puta pranom,
a ipak neispranom tepihu,
braon-žutih nijansi,
sasvim posvađanim
sa mojom idejom o tome
kakvu prostirku želim u prostoru.
ili bih, to sam najviše volela,
i radila celog tog proleća i leta,
sedala na prag otvorenih vrata
koja su iz trpezarije
vodila na malu terasu,
tik iznad prolaza
koji je zgradu delio
od dvorišta zabavišta.
bilo je to previše ulično,
previše otvoreno mesto,
iza rešetkaste balkonske ograde,
ali su iznad bile krošnje,
uveliko razlistale,
naseljene pojem ptica,
i klopkama za nebo.
naslonila bih se na dovratak,
i sela popreko na prag,
obrlivši kolena
ili nogu spletenih u turski sed,
odnekud, biće iz one žute sobe,
pevala je Sade,
a ja sam bila prepunjena,
do presipanja
osećanjem da imam svet
na svojoj strani
i da me on svakog dana
ljubi mojim sopstvenim
lepim životom.