kalendar

Уобичајен

ima već nekoliko godina kako sličicu na desktopu menjam mesečno, kalendarskim stranicama koje nam na svom blogu  poklanja

http://blogdelanine.blogspot.rs/

(Geninne je umetnica na mnogo razina i ja uživam u ’lekcijama’ koje nam nesebično daje svojim likovnjačkim umećem, a možda čak i više ukupnim pristupom životu i suptilnošću s kojom krcka ovozemaljske dane – kroz fotke i priče vezane za porodicu i vredna zapažanja puna  boja, svetlosti i duha. o tome bi se moglo, i valjalo bi, pričati satima, ali  to nadilazi moju večerašnju temu. zato sve o njoj, uz veliko izvinjenje, ostavljam nedovršeno u ovoj zagradi…)

dakle, avgust je za podlogu imao divnu fotografiju polja lavande pod suncem koje zalazi iza zaplavljenih slojeva brda na horizontu, dok po plamtećem nebu plove oblaci, neki još sivi, drugi već spaljeni moćnom vatrom sunčevog odlazećeg pozdrava. na svu tu, uveliko dovoljnu lepotu, Geninne je u prvi plan docrtala na desetine ljubičastih cvetova, vatrometno rascvetanih ili kaktusolikih, a gornji levi ugao je ukrasila velikom pticom – kombinacijom crteža i kolaža,  s trupom što priziva riblju krljušt ili krovne crepove i divnom crno-crevenom glavom na kojoj dominira jedno bistro oko i kljun u kome ta lastolika pojava nosi grančicu.

verovatno se ne bih ovako pomno bavila tom slikom da mi večaras net nije ponudio novi kalendarski list. Geninne je objavila desktop sličicu za septembar, sasvim privlačnu i zanimljivu, no, meni je teško da se rastanem od avgustovske. delom zbog toga što je bila tako lepa i inspirativna, a možda još više zato što nam je krasila desktop laptopa i pratila nas u najlepšem delu godine: putovala je sa nama na godišnji odmor, divno se provela na letovanju, preživela uzbuđenja cele jedne olimpijade, upijala mudrosti iz knjiga koje smo čitali…  skoro bi se moglo reći da je usisala godišnju esenciju uživanja ili bar parče naše godine kada je koncentracija životnog smisla najveća, bez konkurencije. kako onda da je pustim?

lako.

odlukom da neću dopustiti da smisao tek tako iščezne.

i saznanjem da u tom naumu imam saveznika, ne može biti boljeg, koji će me, kad u sred neke septembarske srede klonem, podsetiti da nemam prava da s(v)e zaboravim.

poverenjem da uz sebe imam nekoga ko neće dići ruke od mene i slika kojima zajedno osmišljavamo postavu za naše dane…

… ukrojićemo je tako da u njoj uvek ima neba, vazduha, ptica, leptira, sunca, čuda, klikere, i mesta za: postojanje (i postojanost), iščezavanje, teleportovanje, magiju, izbor… i novi (kalendarski) dan.

Advertisements

1. septembar

Уобичајен
jeste, obožavala sam raspuste, i pred kraj svakog pokušavala sam da rastegnem poslednje dane kao žvake, pa ih produžavala: budnošću u vreme i nevreme, čekiranjem svakog božijeg trenutka kao najveće novosti na svetu, stop-kadrovima u najbanajlnijm, automatizovanim radnjama poput pranja zuba ili sudova, zaklinjanjem da ću zapamtiti, da ću utetovirati u tkiva prečice za radost zbog proste činjenice da sam živa i zdrava, da u mom telu sve još uvek teče kao podmazano, da se vozni red prolaska krvotoka kroz moje vene poštuje kao u Japanu, da mi je mozak trasiran stazama za sprint, ali i maraton, da neću zaboraviti kako se diše sloboda…
a onda bi , ipak, stigao taj prvi septembar i povratak u školu.
prošle su decenije od vremena kada sam se vraćala u klupu, a ipak… još uvek osećam prvoseptembarsko uzbuđenje. nemam s čim to da uporedim.
prvi septembar je zasebna kategorija.
prvi septembar je licencirani instruktor iščekivanja.
mogu to da kažem zato što su mi sa ovog rastojanja emocije zgusnute, fermentacija u vremenu učinila je svoje, pa svoje školske gutljaje doživljavam kao vrlo dobro vino, sad kad je odstojalo čak odlično, i sve bolje. i zaključujem u svom dnevniku ocenu tom osećaju. zaključujem mu čistu peticu iz vladanja ovom personom, jer mi se dopada u kakvu me je napravio, sviđa mi to što se sad sećam koliko sam volela predavanja iz srpskog kod Anke Jovin, i posle kod Kljaje, i Gavin biološki kabinet pun akvarijuma i bilja, tu malu džunglu usred jedne primerne osnovne škole, i te dve žene, tako prodamljene i sjajne, u onim finim džemperićima s po kojim komadom decentnog nakita.
u školskom dvorištu iskrasavaju sve one face, toliko promenjene za samo dva meseca letnjeg raspusta, šetamo se i šmekamo na velikom odmoru, zaverenički šapućemo sa drugaricama, dopisujemo na ceduljicama koje presecaju čas i lete preko pola učionice. svaki dan je bio brdo iza kog se valja ko zna šta bitno i divno, uvek divno, uopšte se nismo spremali za razočaranja, pesimizam je bio pravac koji nas je ložio samo poetski, bili smo baš klinci, srećni, neopterećeni klinci, ludi od hormona koji započinju svoj pubertetski pir.
i da, obožavala sam knjižare i papirnice, i njihov miris, hartijast i suv, i one zarezane olovke, najobičnije, žute, šestougaonog profila, sa roze gumicom na vrhu, ali to kasnije, prethodile su im prugaste, maslinasto-zlatne, i one mastiljave, dopola plave, otpola crvene, čija je plava strana imala srce koje liznuto ostavlja trag postojan poput onog koji daje mastilo… istovetan trag ostajao je i na jeziku.
ne pamtim kad sam videla mastiljavu olovku, al’ biće da i bez nje svakojake tragove nosim na raznim mestima, od jezika do… prvog septembra.

traži se…

Уобичајен
… portabl krotitelj.
posao će mu biti zmajevi,
ovi u meni.
usput će četkati oblake,
uzvitlane, iznutra,
da se ne umrse previše,
da mi ne zarobe zmajce
kada se ovi vinu ka suncu.
motaće vunicu mojih misli
na koturove ludila i sreće,
da se konci ne vuku posvuda
i ne sapliću mi zmajeve,
da se ja ne oparam sasvim
pa nestanem sebi iz vidokruga.
ali glavni posao biće mu zmajevi.
puštaće ih, razletavati i trenirati,
neće im dopuštati
da se samo šegače i bleje,
držaće ih u kondiciji
dobrom klopom, pićem i vežbama,
uspavljivaće ih pričanjem bajki
masirati plećke
da im ne zarđaju krila,
čistiti pepeo i ložiti im grla.
puštaće im muziku do daske,
naučiti ih ronjenju bez maske,
i kad previše popiju
držati im glavu nad šoljom,
menjati obloge na čelu,
pa kuvati paradajz-čorbu.
malima će pomagati da rastu,
starima da se pomire,
svima da (pre)žive…

18. IV 2011. godine (zapisala pre pet godina, potpisala bih i danas)

Уобичајен

zvuk odskakanja lopte na betonu igrališta. nekoliko lopti. uzvici klinaca iseckani u froncle, pa samo retki stignu do mene u celim rečenicama, a i to nalik na iščašene naslove školskih zidnih novina. i ta luda lipa pred prozorom, zaklela bih se da čujem kako joj se listovi raspucavaju dok prerastaju sebe od juče, rade to tempom od valjda pola santimetra dnevno…

mrak danas stiže na prstima. ima dana kad se ne šunja, kad naprosto nagrne, padne na zemlju k’o pljusak, i ako se ne prilagodiš brzim treptanjem odjednom si sav skvašen mrakom. ali danas nije tako, eto ga, igra se žmurke, prikrada se, toliko je tanak da još uvek staje i iza bandera, a kamoli stabala, kad još malo poraste za sklonište će upotrebljavati ćoškove i parkirane automobile, da bi me  naposletku prepao kad iskoči iza tog žbunasto orezanog četinara i na uho mi drekne: puj-spas za noćni čas! komšijsko kuče ga je primetilo, laje sitno i treperavo, zvuči skoro kao igračka, skoro imitatorski, k’o da su bogovi umesto zvezda popalili čajne svećice…

… zvuči tako da se sad ja pitam zašto ih zovu čajne svećice? ne kontam najbolje ni čajne kobasice. najjasnije mi je to čajno kod kolutića. čajni kolutići… toliko su suvi da je logično da im treba gnjuranje u čaju il’ čemu sličnom. očajni kolutići – nadenu im jednom naziv izvesni građanin-pijanac sa Riblje pijace, i otad u samoposluzi ne mogu da prođem pored police s kesama (o)čajnih kolutića a da se kroz mene ne otkotura tura smeha…

klokot tečnosti u sudaru sa staklom. setim se one radijske reklame: da li se to sipa hladno mleko ili vruć čaj? ni jedno ni drugo. previše je virovito. slutim da je čaša kuglasta, a tečnost tamna. taman.

zvučna slagalica. violinski ključ na početku reda u notnoj svesci 18. aprila izvučen je naročito pažljivo. predvodi sličice u nizu. (is)tripovani tonovi ove večeri su mi potrebni da kakvim-takvim definisanjem izbijem iz glave opšti šum i zbrku u koju me bacaju dani kad me na poslu propuste kroz mašinu za mlevenje mesa. muljanje, muljanje, i na kraju – plop! da se ne prospem na veče kao poludefinisana smesa mesa, kostiju, tetiva i živaca, pomaže pogled. pomaže prijem. oči, uši, nos, koža, usne. pomaže izlazak iz sebe u konstatovanje sveta, u tu divnu konstantu množine, da bih na kraju svih tih not(j)nih zapisa srećno aterirala u jedninu.

ovde i sada

Уобичајен
veče je bilo stvoreno za glupiranje,
za pijanstvo i uvaljivanje u mekane jastuke
razbacane po čupavoj prostirci na podu,
rođeno za raskrinkavanje i preispitivanje
normi svih onih unutrašnjih zakona
nametnutih ili usvojenih
ko zna u kakvom trenutku
pomračenja sunca ili uma,
veče projektovano kao bioskop
sa ogromnim platnom za projekciju
filmova u kojima smo glavni,
ponekad jadni, ponekad slavni,
ali uvek živi, uvek na delu,
u napadu ili odbrani,
kako situacija nalaže,
kako na nas prilika naleže,
veče oblikovano da nadahne,
proporcijama i strukturom
na koje su osetljivi duh i oko,
čak i kad toga nismo svesni,
da nas udahne uzdisajem
sa smene godišnjih doba,
kad zima proleću ustupa mesto,
izmičući se sa aristokratskim bledilom,
a proleće nastupa iz zaleta,
preteći astronomskim kaznama
za svako propuštanje šanse,
za svako prepuštanje seti,
za svaki put kad se na pitanje
kako si, odgovori – onakooo…
veče je bilo šeret,
i alfa-primerak,
i dobitna kombinacija,
i krojač carevog novog ruha,
i otvaranje knjige postanja,
i lutka na naduvavanje,
i poligon za mesečerenje,
i prostačenje lokalnog đilkoša,
i štoperica na sprinterskoj stazi,
i bilo je što god se može zamisliti,
veče je bilo izmišljeno za nas.

biseri (nanizani) na najlonu

Уобичајен

prošlonedeljni đir po Najlonu doneo mi „Svaštaru“ Dragoslava Andrića, poklonjenu u Beogradu, izvesnom Pepiju (od Sofke) za 19-ti rođendan, juna 1984. godine. „Svaštara“ ima podnaslov – Udžbenik nonsensa, a sam autor nam odmah na početku objašnjava da je to knjiga kakva nam je odavno bila nepotrebna, priručnik za one koji se razumeju u sve i ni u šta drugo… 
pa tako na stranici koju otvara karikatura dvoje koji se ljube na klupi u parku, pred džangrizavom bakutom koja vikne: ‘Ljubite se, a?’, sledi sijaset njihovih odgovora, među kojima su:
– Ne, samo mi je uzela reč iz usta!
– Ne, samo jedno drugom konkretno vraćamo milo za drago!

bilo je to prvo sestrino i moje bezroditeljsko letovanje – dve maloletnice, u društvu (diskutabilno) punoletnog brata od strica, zaputile su se na kampovanje u Kupare, ali nekako (jedno je vodilo drugom ;)) preko Dubrovnika dospele na, od kopna 5 sati brodićem udaljen – Mljet.
pisala sam o tom letovanju, davno, a danas me na to podsetila još jedna ‘najlonska epizoda’, pošto sam nabasala na Gigant izdanje Modesti…

… baš onakvo kakvo smo čitali tamo, nemam pojma ko ga je doneo, znam samo da se celo društvo otimalo za strip, kako ko izleti iz vode otme ga s tuđeg peškira i ne ispušta, dok ponovo ne ode na kupanje, ali ga više ne zatekne tamo gde ga je ostavio… i tako u krug, dok valjda svaku sličicu nismo prostudirali i iskomentarisali.

a evo i te pomenute, davno opričane uspomene:

MJET

nosili smo na plažu neki razdrndan kasetofon, koji je gutao one ogromne okrugle baterije dok ih sve nismo potrošili, a u jedinoj radnjici na tom delu ostrva ih, naravno, nije bilo… malo čega je tamo uopšte i bilo, i hrana jedva da je dopremana, a dve brbljive Dalmatinke prodavnicu su vodile kao prave vođe, napoleonski! čak nije bila ni samoposluga, već ono: pult, one, mi, pa ko se kome svidi. ne dobiješ sta tražiš ako im tog dana nisi simpatičan, ili su naprosto hejterski raspoložene spram svih sirotih malih kampera – neeee, nisu to sokovi, samo prazne kutije za reklamu šta mi inače držimo kad držimo, al’ sad, avaj, eto, nema… ili se naprasno smilostive, pa ti ispod pulta izvade nešto ’nevidljivo’, upravo ono za čim čezneš, nisi ni znao, al’ ubio bi za to da jesi, baš za tu kinder ladu! samo za tebe, ubledelo dete, i ti se smeješ, i one se smeju, i svet je odjednom debelo zašećereni mjuzikl, ma nije to limeni krov, to je čokoladna glazura nad nama! i šatorski kočići o koje se spotičemo čim padne mrak, jer u celom kampu ima svega pet bandera, nisu kočići – to su kolačići… a i to što što nema rasvete, čista je romantika, osim što je vežba za naše mlade umove, da zapamtimo raspored štrčećeg kamenja k’o minsko polje iz crtanog filma, Sima Strahota i Duško Dugouško svaki na bedemu svoje utvrde tapšu egzaltirano…

i bila tu neka sklepana hamburgerija, koja se otvarala tek predveče, i jednom smo pešačili s plaže misleći samo na Nju, udaljenu tričavih pet kilometara, ko je video da se boravi na Mljetu a ne kupa se na Solinama, i skapavali smo od gladi, stomaci nam bili porubljeni sasvim uz kičmu, a uz put bila stabla rogača, nisam dotad ni znala za rogač, visili neki crni plodovi, k’o dugačke ’mahune’, pa Danica razneženo izjavila da su oni to sisali kad su bili klinci, da je lepo… i bože, bilo je predivno, obožavali smo te rogače, i obožavali smo Danicu tako pametnu za svakodnevne potrebe, jebeš to što je pokupila u knjigama i pročitanom hiljadustraničnom Muzilovom ’Čoveku bez svojstava’, i na stranu to šta sve uči iz te ’Etike’ koju vugli sa sobom čak i na plažu, važno je da je ostala u dodiru s realnošću, i utoljava našu glad za širenjem vidika, i iznad svega našu kristalno čistu običnu glad.

… i da, nosili smo na plažu neki razdrndan kasetofon, i jednom su nas, onako tek polivene morem, polili ’Simple Minds’… Danica je skočila da djuska, Mićun ju je gledao smejući se, i mi smo se smešili i žmirkali, i dalje samo sedeći na steni i cedeći se, nepogrešivo svesni da sa nas u tom trenu kaplje samo koncentrovana sreća.

(dobro)jutro

Уобичајен
rutine su spas za funkcionisanje,
za dane koji me mašiniziraju,
koji me marširaju,
kad se budim u svitanje,
pre nego što se oglasi alarm,
pa odlazim u kupatilo,
i odmah vraćam u krevet
na još 15 minuta zagrljaja,
uz nameštanje budilnika
za slučaj da se uspavam,
što nikad ne biva,
oči otvaram kao tempirana,
pogled eksplodira par minuta
ili tek minut pre zadatog zvona…
papuče, svetlo, punjač, komp,
ringla, džezva, voda za čaj,
kredenac, kutija, zeleni-zen,
wc, radio, utišan tv…
cedim limun, zahvatam med,
perem upotrebljene sudove,
peglam odeću za taj dan,
moju, njegovu,
gledam u slike na ekranu što ilustruju
vremensku prognozu za par dana,
dodajem kišobran u kesu,
dodajem oprano voće,
dodajem rezervne najlonke,
proveravam jesu u kesi već
slušalice i nalivpera,
radujem se što imam vremena
za polusatno čitanje,
Nikol Kraus me grabi,
budem drugi i druga,
budem zakratko sasvim svoja,
pa takva, pogubljena u svojstvima,
odlazim da se tuširam,
puštam da me obavije toplina,
vode, pare, osećaja
da mi život (ne) izmiče,
migolji se i teče, ali ga držim,
upijam ga i udišem, prkosim
i nosim ga
kako mogu i (ne) znam…
šminkam se napamet,
godinama isto,
navlačim svoj maskirni lik,
već u kaputu proveravam
da li je presuva zemlja
u saksijama sa japanskim drvcem,
maslinom i kalanhojom,
zalijem ako treba,
pa gledam kroz prozor,
dan mi svašta obećava,
ili samo ćuti
i vrlo retko frkne.