sedenje na podu je jedna ospokojavajuća, bezbedna rabota. jeste, malo je tvrdo, i ubrzo te žuljuckaju sopstvene kosti, ume da bude i hladno, ali nema nikakve visine s koje možeš pasti, prizemljen si, u takoreći primarnom dodiru sa sobom. nije čudo što mi je, naročito dok gledam fotografije, najprirodnije da sedim na podu. da slike razbacam svud oko sebe, pa pustim pogled s lanca da se istrčava preko svih tih ljudi, preko svih tih vremena. uzimam ih prekoredno, zagledam se u lica, stoput viđena, nikad viđena, neprimećena, nevidljiva, dominantna…
zagledam se u govor tela šetača na nekim italijanskim ulicama, premeravam rukometne misli svog oca pre izvođenja sedmerca, zavlačim prste u neke krupne rupice za dugmad, prolazim rukom kroz kosu iznad mačkasto našminkanih očiju moje mame iz vremena kad je izgledala kao glumica iz hičkokovih filmova, samo ne plava…
… i proričem si budućnost.
Alana bez zemlje klikera 
I ja tako jedem pomorandže. Na podu. I zamišljam budućnost.
:)
u stanu na prvom spratu, koji sam iznajmljivala u vreme kad sam ovo pisala, imala sam obožavani kutak uz dupli francuski prozor-vrata. prostor pred tim velikim oknima zastrla sam čupavim tepihom i gomilom jastuka u koje je bilo milina zavaliti se, a non-stop se tuda povlačilo i jedno duša-meko ćebe. tu sam i čitala, i pisala, i grlila se, bivalo i da zaspim sklupčana… ili bih samo ležala i posmatrala bogatu lipovu krošnju stabla koje je raslo tik uz zgradu, ili nebo kroz ogoljeno granje tog divovskog drveta. preko puta je bilo školsko dvorište, pa je i osnovce bilo zabavno posmatrati, naročito jednog decembarskog dana kada sam nekim slučajem bila na godišnjem, a pao prvi sneg te sezone. bože, koliko se cičalo i grudvalo tog jutra, eksplozija energije i radosti… baš sam volela to mesto. :)
:) Divno!
Wow
Detinjstvo mi moje prelete kao film kroz glacu. Srecna sam sto se secam svih osecaja.
Pustih suzu citajuci ovo.
#nostalgija
…kroz glavu…
Ovakvih greski u pisanju nije bilo pre nekih desetak godina, ajde malo vise. A i kad ih jeste bilo, osobe bi bile proglasene disleksicarima 🤓
svašta se zgodilo u tih desetak godina… ajd, malo više. ;)
greške se drugačije broje, kvalifikacije drugačije kroje, ali nekako kroz sva vremena ostaje bitno i naročito se boduje (spo)razumevanje. a toga ovde ne fali. :)
wooow, skoro sam i zaboravila na ovaj post, a eto, on živ, pa još i dotiče. ne znam da l’ sam više začuđena il’ zahvalna.
u svakom slučaju, tebi veliko hvala! :)
Alana, gdje si ti?