MIMIKRIJA

Ruben Gonzales ima košulju sa puno rubinskog i, izuzimajući sedu kosu, ceo izgleda kao hrpica jesenjeg lišća. imaš utisak da će zašuštati i pomalo se rasplinuti svaki put kad ga dotakneš. ako Ruben sedi na klupi u parku za sunčanih jesenjih dana, toliko se stopi sa lisnatim pajzažem, da se može dogoditi da ga gotovo očepiš, a ni ne primetiš ga. zato mu je potreban klavir. celu deceniju je bio potišten, pošto mu je rečeno da zbog artritisa više ne sme da svira. ne samo da je bio potišten, bio je skoro poništen. onda je prestao da pristaje na to i ponovo zasvirao. u muzici, on ima 17. ili 35. kako odluči. violinskim ključem otključava svoj i tuđe osmehe. povisilicama diže tonus danu… i… hoda po dirkama, pravi stoj na rukama, skače kroz upaljeni obruč, zavlači glavu u čeljusti lava, kroti ajkule, hipnotiše kobre, vitla motor po zidu smrti, hoda po obodu živih vulkana, sumnja u sve živo, veruje šta god poželi, obara rekorde, obara ruku s mornarima u luci nekog tropskog mora, obara pogled pred očima galapagoskih kornjača, obara sedišta u automobilima, valja listove duvana među prstima, vaja peščanu plažu svojim telom, vija leptire što nose ime Nabokova… pa kad poželi da na tren izađe iz sopstvenog magičnog ubrzanja, Ruben opet obuče svoju košulju punu jesenjeg lišća, i prepusti se mimikriji. upije ga život, baš onako kako je on upio njega.