… zavrtim grnčarsko kolo
za oblikovanje stvarnosti.
leto pomaže:
toliko razmekša materijal,
da je lako, da je čak lepo,
zaroniti ruke u zahtevnu masu dana.
pomažu i ptice:
stvarnost je osetljiva na njihov poj,
pa joj lakše dodajem obline
i ivice smekšam do smeška.
refleksija plavog neba
nije toliko bitna za materijal
koliko za moje oko,
za njegovu specifičnu osetljivost
na kontrast tog plavila i svet(l)a.
zbog njega, oblici koji izađu pod rukom
odmah i bez zamuckivanja
progovore jezikom sunca,
onim na koji su prevedene
sve knjige, sve simfonije,
sve slike, sve zagonetke,
sve malene i velike tajne…
… ono što od svega ispadne,
kad se sreća i umešnost združe,
jeste lepota koja me nosi ceo dan,
pa usput ponekad pokupi još nekog…
pa usput maše, šalje pisma i poljupce,
i presovane četvorolisne deteline
na prvim stranicama poklonjenih knjiga,
onih knjiga kojima dugujem duboki naklon,
poput Omiljene igre divnog Lenarda.
(poput omiljene igre koju svako jutro
započne sa mnom, ili ja sa njim ;))
Alana bez zemlje klikera 
Svakog jutra prvo nahranim pse. Oni su grnčarsko kolo, vrte se dok pripremam, mogla bi činija da ispadne.
Kao da mi nešto (dok čitam) širi usne u osmeh i gotovo da mogu da osetim sunce na koži iako nisam napolju… Vraćaću se ja na ovaj tekst :D
>>> horhe – heh, sećam se te vrste ‘grnčarenja’ iz vremena kad sam i sama imala psa. moj je bio nestrpljiv da krene u šetnju… posledica toga su šolje koje je moja sestra izvrtela na pravom grnčarskom kolu, na kojima je bila nacrtana sedeća terijerska silueta i okolo ispisano: ‘požuri sa jutarnjom kafom, ja bih u jutarnju šetnju.’ :)
>>> duledudule – le(t)nja pesma… drago mi je što je ispala vredna osmeha, to je savršen kompliment. hvalaaa! :)
„poput omiljene igre koju svako jutro
započne sa mnom, ili ja sa njim“
Prelepo….. i evo seti me kako moje svako jutro pocinje „njegovom“ pesmom… :)