Volela bih da znam…

Уобичајен

Često tako počinje razmišljanje. To je ono što ispalim kad se ni na šta zapravo ne usredsredim i pustim da misli struje, pa prva suvisla formulacija bude upravo to: volela bih da znam… onda se tu nešto dopiše, primereno trenutku.

Ili se čak i ne dopiše, kao što danas nije. Suočena sa lepim belim papirom, moja olovka je samo poželela da mu se udvara, i bez udela mog promišljanja počela da piše rečenicu kojoj ne znam završetak. Nemam pojma šta bih ja to sad volela da znam. Verujem svašta, ali nemam ništa  artikulisano, nikakvu određenost koja bi me od prvog izletelog slova srećno prizemljila u tačku na kraju rečenice.

A možda je to sasvim dovoljno. Volela bih da znam. Tačka. Cela istina. Jer, bitno mi je znanje. Izvesnost da prožimam do suštine. Ideja da mi je jasno. Mogućnost da se postavim nezapitano i samopouzdano.

Jedini je problem što je to u nesaglasju sa mojoj sumnjičavom prirodom. Čak i da stignem do takve teze nazovi znanja, prva sledeća misaona postavka bila bi: da li?

Stoga odlučujem da se raspremim, da s terase istresem sve mrvice koje sam ovde natrunila i da se na spavanje pošaljem sa ogledalskom slikom stvari: umesto volela bih da znam, rasklopiću ideju: znala bih da volim.

Tokom noći, znam, (p)ostaće: znam da volim.

:)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s