GRAD

Уобичајен

tera me da sanjam u pesmama.

tako jutros bila ‘treća smena’, probudila me tišina: ‘čuješ tišinu taj zvuk, prolazi vreme’…
… pa celi dan hodam k’o kakav trećesmenac, sve bih nekom da zapovedim:’daj, naspi još jednu!’

nekih mi večeri nazdravlja.

svetlost mu k’o stvorena da prošeta kroz staklo fine vinske čaše i prospe se zavodljivom senkom pored razbacanih knjiga na stolu…

… pa ja u neko doba počnem da stihujem u sebi, i stihijski mislim na one koje volim.

nekih jutara mu zakažem generalnu probu tišine:

da ne pisne na moje nokte.

da oćuti na moje zube.

da prećuti ‘volim te’.

kad me uhvati panika pišem mu, kredom po asfaltnim kolenima, kažem – krajnje je vreme da: pustim si na volju, proverim jesu li mi vijuge na broju, kod albukerkija ne promašim skretanje, uskladim tvoje i moje kretanje, budna dočekam svitanje…

… on ni ne trepne. ali treperi. osetim njegove vibracije pod kožom.

One response »

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s