KRATAK SPOJ SUBOTNJE VEČERI (kompozicija odsvirana u četiri ruke)

Уобичајен
potreban mi je okvir u koji ću smestiti sve reči koje sam ikad čuo. potreban mi je ram u koji ću staviti sve priče koje još nisam ispričao. nije mi potrebno mnogo prostora, iskoristiću ga optimalno. samo jedan talas koji ću uzjahati od početka do kraja. samo jedna soba u koju ću smestiti sve likove koji su mi se zapatili u glavi i uporno mi se ispovedaju. može to biti i podrum, kombi, kupe, bilo šta. može to biti na obali mora, usred pustinje ili na groblju.
brojevi na digitalnom satu su se poklopili. niko ne misli na mene.
niko ne misli na mane, pročitao sam s bilborda pored kog sam prošao. u prvom trenu nisam ni registrovao slovni niz, a još manje logičku celinu koja mi se ulila u vijuge, ali mi se onda, automatizam slaganja značenja u glavi oglasio alarmom, i morao sam ponovo da pogledam u isipisanu rečenicu tražeći potvrdu… nisam je dobio. pored fotografije psića sa velikim tužnim očima i sistematski negovanim podočnjacima, što je očito karakteristika nekih rasa, poput baseta recimo, pisalo je: niko ne misli na mene.
bila je to očito podrška nekoj akciji zbrinjavanja napuštenih pasa, niz telefonskih brojeva gnezdio se u uglu, ali me to više nije zanimalo. u biti, zanima me udomljavanje životinja, zaista, ali je to bio trenutak kad mi je misli zaokupilo nešto drugo, na primer pitanja: misle li ljudi na mane suviše, misle li dovoljno, misle li na sebe, ili ovog puta, fol za promenu, samo na druge? kao i obično, roj odgovora je bio prevelik da bih ga uredno smestio u misaonu košnicu, a osnovni problem je bio to što mi se gotovo uvek volšebno pojavi više matica koje se zapute u različitim pravcima, pa pčelinja družina zbunjeno kruži u nedoumici koji okvir je pravi za odabrati ulogu, za smestiti crno-žuto telo u jedno određeno ustrojstvo.
kada bi me neko sada udomio mogao bi da vidi da sa sobom uvek nosim tri knjige. tu su harmsovi slučajevi, zatim gregerije od de la serne, kao i stilske vežbe od rejmona kenoa. to su već tri rama u kojima bi se moglo švrljati do mile volje. ceo dan bih mogao da smišljam kako ljudi upadaju u apsurdne situacije, celu noć bih mogao stvarima da dajem ljudske osobine i osećanja, i ceo život bih mogao da vežbam da pišem kao rejmon keno. ili kao kiš. tek nedavno sam počeo da razmišljam o tome koliko su prevodioci, zapravo, važni za jednu knjigu. evo, npr, bukovski nije bio niko i ništa na našim prostorima dok ga pravi prevodilac nije uzeo u svoje ruke. a to mora da je bilo kao sastanak na slepo. prevodiš pisanje nekog koga ne poznaješ i nadaš se da ćeš ubosti emociju. a šta ako tvoj prevod bude još bolji od originala? hoće li ti onda biti krivo? koga zapravo briga kako će ti biti, niko neće ni znati za tebe, niko neće ni pomisliti…
ipak, ima i gorih stvari od toga da ljudi ne misle na tebe. npr kad moraš da bežiš od svoje kuće, ostaviš sve za sobom i odeš u nepoznato. naročito je nezgodno u nepoznato odlaziti zimi. definiši zimu, definiši nepoznato, definiši nezgodno, dovedi me do apsurda i stilizuj mi to do sutra. i ne zameri mi, ja samo radim svoj posao.
da mi je samo da se ne izgubim u prevodu. u poslednje vreme me spopadnu čudne senzacije dok se muvam međ svetom. prosto hodam ulicom, idem za svojim poslom, zaokupljen planovima i satnicom, a onda neko prođe pored mene, skoro ga i ne primetim, ali me opauči taj prolazak, sudarim se sa neočekivanim otporom vazduha, odjednom je tu gotovo fizički zid, ili, što ponekad takođe biva, neko usisavanje, privlačenje, kovitlac. pri svemu tome, obično mi postane vrlo jasno s kakvom nedaćom, srećom, tugom, s kakvim dugom, s kakvim prevlađujućim osećanjem se nosi osoba s kojom se mimoilazim. ne možete da zamislite kakvo opterećenje može da bude taj dar, za mene novostečen, još mi nepoznat, neistražen. stigao mi je bez ikakvog uputstva za upotrebu, bez daljinskog upravljača, bez zaštitne opreme, bez stručnog osposobljavanja. mislim da one pčele bez košnice imaju veze sa tim. možda dobijam senzore poput njihovih. biće da mi rastu neke nevidljive antenice kojima se dotičem i ispitujem sa okruženjem. kad se probudim optimističan, verujem kako će mi to pomoći u komunikaciji, u sporazumevanju, kako ću ređe omanjivati sa prevođenjem sveta sebi i sebe svetu. kad se probudim sumoran, svejedno mi je za razumevanje. čini mi se najprivlačnijim da se nađem u svetu u kome apsolutno ništa ne razumem. kao ona Džarmuševa priča o Japanu i šetanju kroz grad u kome nijednu reklamu niti natpis ne može da pročita, pa je slobodan da svemu udene sopstveno, željeno značenje. neosporno je da neznanje odlikuje izvesna sloboda.
slobodan sam da ne znam.
gledam te moje priče i vidim da mi fale dobri krajevi. zar ne bi bilo lakše da svaki čitalac prosto dopiše kraj kakav želi. ostaviš mu pola strane i onda da vidimo taj epohalni zaključak koji je očekivao. zašto književnost ne bi postala malo interaktivnija? mogu da se pobrinem za upečatljiv početak, sa problemima središnjice se uglavnom uspešno izborim, ali savršenog kraja nema i to bi trebalo konačno javno reći. uvek su tu neka pomešana osećanja. kao, jako mi je drago što sam te upoznao i što si ti možda žena mog života, ali najverovatnije od nas nikad neće biti ništa, tras. Ili, baš super što si ostvario taj cilj o kome si sve vreme maštao, ali šta ćeš sad? najbolje je pustiti glavnog lika da se izgubi negde na horizontu, neka sve ostane otvoreno, oči i usta takođe, tras!
dobar kraj bi trebalo da je kao nesanica.
nesanica, dok ti otvara prostor da za njene vladavine napraviš od sebe još jednu osobu, da se povedeš u paralelan život, da u toj graničnoj oblasti budeš neograničeno obesan i budalast do mile volje, ili mio i mekan, ili neodređen i zbunjen bez ograničenja, kakav si i često i za pune budnosti.
ili nesanica, zbog koje se grozničavo prebrojavaš i pitaš se koliko ti je ostalo, koliko te je preostalo.
najzad, nesanica, kao zverka koja bi se dala pripitomiti, čak i zavoleti, samo kad ne bi ukidala sanjanje.

7 responses »

  1. Toliko stvari si „opaucila“ pricom bez kraja, da ostaje jedino dobro da prica postoji i da u njoj postoji taj daljinski upravljac kojim se hvataju tudji titraji u prolazu.

    • toliko stvari je verovatno posledica i toga što je ovo kompozicija svirana (tipkana) u četiri ruke, doslovno. za tastaturom smo se, u intervalima od po 15 minuta smenjivali nabokovski i ja, bez znanja gde ovaj drugi namerava da odvede priču, i sve to u tri ciklusa, taman koliko ubičajeno traje jedan igrani film. sat i po vremena igranja i uramljivanja titraja i značenja u okvir od reči. godilo. :)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s