MLJET :)

Уобичајен

nosili smo na plažu neki razdrndan kasetofon, koji je gutao one ogromne okrugle baterije dok ih sve nismo potrošili, a u jedinoj radnjici na tom delu ostrva ih, naravno, nije bilo… malo čega je tamo uopšte i bilo, i hrana jedva da je dopremana, a dve brbljive Dalmatinke prodavnicu su vodile kao prave vođe, napoleonski! čak nije bila ni samoposluga, već ono: pult, one, mi, pa ko se kome svidi. ne dobiješ sta tražiš ako im tog dana nisi simpatičan, ili su naprosto hejterski raspoložene spram svih sirotih malih kampera – neeee, nisu to sokovi, samo prazne kutije za reklamu šta mi inače držimo kad držimo, al’ sad, avaj, eto, nema…  ili se naprasno smilostive, pa ti ispod pulta izvade nešto ’nevidljivo’, upravo ono za čim čezneš, nisi ni znao, al’ ubio bi za to da jesi, baš za tu kinder ladu! samo za tebe, ubledelo dete, i ti se smeješ, i one se smeju, i svet je odjednom debelo zašećereni mjuzikl, ma nije to limeni krov, to je čokoladna glazura nad nama! i šatorski kočići o koje se spotičemo čim padne mrak, jer u celom kampu ima svega pet bandera, nisu kočići – to su kolačići… a i to što što nema rasvete, čista je romantika, osim što je vežba za naše mlade umove, da zapamtimo raspored štrčećeg kamenja k’o minsko polje iz crtanog filma, Sima Strahota i Duško Dugouško svaki na bedemu svoje utvrde tapšu egzaltirano…

i bila tu neka sklepana hamburgerija, koja se otvarala tek predveče, i jednom smo pešačili s plaže misleći samo na Nju, udaljenu tričavih pet kilometara, ko je video da se boravi na Mljetu a ne kupa se na Solinama, i skapavali smo od gladi, stomaci nam bili porubljeni sasvim uz kičmu, a uz put bila stabla rogača, nisam dotad ni znala za rogač, visili neki crni plodovi, k’o dugačke ’mahune’, pa Danica razneženo izjavila da su oni to sisali kad su bili klinci, da je lepo… i bože, bilo je predivno, obožavali smo te rogače, i obožavali smo Danicu tako pametnu za svakodnevne potrebe, jebeš to što je pokupila u knjigama i pročitanom hiljadustraničnom Muzilovom ’Čoveku bez svojstava’, i na stranu to šta sve uči iz te ’Etike’ koju vugli sa sobom čak i na plažu, važno je da je ostala u dodiru s realnošću, i utoljava našu glad za širenjem vidika, i iznad svega našu kristalno čistu običnu glad.

… i da, nosili smo na plažu neki razdrndan kasetofon, i jednom su nas, onako tek polivene morem, polili ’Simple Minds’… Danica je skočila da djuska, Mićun ju je gledao smejući se, i mi smo se smešili i žmirkali, i dalje samo sedeći na steni i cedeći se, nepogrešivo svesni da sa nas u tom trenu kaplje samo koncentrovana sreća.

—–

‘… Don’t you forget about me
I’ll be alone, dancing you know it baby
Going to take you apart
I’ll put us back together at heart, baby…’

—–

10 responses »

  1. drago mi je da taj osmeh funkcioniše još uvek…
    … tekst je od pre nekih šest godina, a njegova atmosfera, i još više sećanje na to letovanje, večeras su mi trebali kao kontrateg za veliku tugu koju mi je donela vest od bliske prijateljice.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s