ko se zadnji smeje?

Уобичајен

prilično nezainteresovana za beleženje sopstvenih misli u zadnje vreme. zadnje, namerno kažem zadnje, iako su nam profesori srpskog lupali packe kad god bismo tu reč upotrebili za označavanje onog što u hronološkom sledu stiže naposletku. obično je uz to išla i dopunska opaska, ilustracija, o prednjim i zadnjim vratima autobusa, za razliku od… poslednjeg vremena? e pa, novi pravopis dopušta zadnje vreme. valjda zato što je zadnje vreme došlo. za sebe verujem da ću i dalje uglavnom stizati u zadnji čas, hvatati poslednje šanse i ponekad ih koristiti samo da mi se misli sasvim ne ubuđave, da se ne razbole od neistrčavanja, od neizlaženja, od nebeleženja… zato ovo: moram ih prošetati makar oko zgrade, moram ih izvesti bar na prstima, iako moje misli danas nemaju ništa bitno da saopšte, nisu čak ni dovoljno obučene za ovu košavu, ni obučene tajnim veštinama koje bi im mogle pomoći da se odmetnu na neko glamuroznije mesto za život od ovog nevelikog staništa koje im je rođenjem dodeljeno.

očito je da beg iz besmisla ne garantuje stizanje do smisla.

obožavam zvuk koji prave gume dok se automobil zaustavlja na zemljanom putu. kad zažmurim, opet sam devojčica koja sa roditeljima i sestrom putuje ka moru: zaustavili smo se na parkingu da se protegnemo i pojedemo po sendvič, izabrali smo mesto odakle se pruža lep pogled na rečicu koja s jedne strane puta dubi uzbudljiv kanjon, miriše na bilje i vreo asfalt, čuju se ptice i zujanje insekata, kratki i nagli krici vazduha šibanog jurećim automobilima, i mamin i tatin glas naizmenično – dok proučavaju auto-kartu razmotanu na haubi kola… a onda, odnekud iza leđa, stigne mi i taj zvuk… koji prave gume dok se automobil zaustavlja na zemljanom putu.  očito je još neko odlučio da pauzu u vožnji napravi na istom mestu. mi se ubrzo pakujemo i krećemo dalje, ali zvuk ostaje tamo gde je tada pohranjen, trajno, zauvek parkiran u spokojnim letima mog detinjstva.

sanjam da nas dvoje bazamo nepoznatim mestom. hodamo uzbrdo kroz jednu ulicu, promičemo pored crkve sa visokim zvonikom i izbijamo na plato-vidikovac, za koji se ispostavlja da je omeđen tvrđavskim bedemom. bedem se pruža oko starog gradskog jezgra i strmo spušta do velike reke, na čijoj drugoj obali se prostire ostatak neznanog velegrada. sedamo na široki bedem. svet je ulovljen mrežom sumraka. susedna obala planira beg iz mraka i sprovodi plan žmirkajući na nas svetlima koja se ubrzano pale: ulična rasveta, automobilski farovi u promicanju višetrakim bulevarima, žuti i rumeni prozori kuća i zgrada… odjednom se grad čini beskrajan, kao da i nije tek grad, u pogledu nam je cela planeta, more svetlucavih tačkica zbijenih jedna uz drugu označavaju sve zemaljske države, sve gradove, naseobine, seoca, konačno sve ljude. neko vreme ćutke upijamo doživljaj, a onda Đ. kaže nešto u vezi sa obeshrabrujućom vizurom, nešto kao: tek sad potpuno shvatam koliko smo sićušni i beznačajni. sa istom tom slikom u očima, i jednakom premisom, meni se nameće sasvim suprotan zaključak. pitam – nije li to što smo, uprkos tolikoj sićušnosti ipak ovde, najbolji dokaz da smo zbog nečega ipak važni?

Advertisements

6 responses »

    • ma kako paradoksalno bi posle ovog posta moglo zazvučati, ali ja se mnogo češće pitam ‘kome, čemu?’ nego što sam ubeđena u sopstvenu važnost… ponekad do samog praga depresije. s kojeg me ipak svom snagom povuče to ‘kome’, pa sve opet štima.
      btw, hvala kome god treba na najdražim ljudima, sa njima je moj smisao kod kuće.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s