sve manje je stvari
koje ne liče na nešto
već viđeno, već doživljeno.
sve malobrojnije su priče koje
mi nisu već ispričane
ili se dogodile.
sve su ređe melodije
koje nisu prepoznate
i odavno pevane.
sve manje je neuporedivog,
novog, neotpakovanog, nenačetog
u našim životima.
srećna zbog ličnih antena,
zbog osetljivosti senzora,
zahvalno primećujem
sasvim malo rastojanje
između događanja i svesti
kad nešto po prvi put traje,
kad mi se istina na pruženom dlanu daje,
kad u doživljaj koračam kao u celac snežni,
jer su prema meni bogovi još nežni…
:)
Alana bez zemlje klikera 
Zivot uvek moze da iznenadi, to mene raduje :) Ali sto si lepo srocila ovu zadnju strofu, 9 fantasticnih stihova :D E i da, ko je na slici ne mogu da provalim? :)
:)
naravno da iznenađuje, beskrajan je u tome, ali mi ‘okraćavamo’ na razne načine…
ima tu i objektivnih uticaja, ali iz nekih primera(ka) s kojima sam imala sreću da bivam i u njihovim poznim godinama, sudim da subjektivno odnosi prevagu. volim da se nadam kako sam u nasleđe dobila i gene koji su činili da se njihove oči smeju i dive svetu i u devetoj deceniji.
a na slici Zoran Predin i deo mlađahne ekipe s kojom je sročio novog Lačnog Franza. to što se njegov glas uopšte nije promenio i energija bila jednako živa kao pre dve i po decenije kad je gostovao u Studiju M, bilo je… ne znam da li više ohrabrujuće ili inspirativno! eto, biće da su 9 završnih redova pesme moje hvala za preksinoćnu svirku. :)
Taman pomislim da mi je isto – bude mi različito.
isto! ;)
o Alana jesi su čila kad s tišinom+