Draga, Petar, Milica i Aleksandar

(pre neki dan sam se sa očkom preslišavala kako su mi se zvali pradedovi i prabake sa njegove strane.

na neki način, moje večerašnje ‘hartijašenje’ je posvećeno njima)

—

ponekad maštam kako napuštam posao,

kako se otkazujem,

baš tako, samo se otkažem,

izgovorim pozdrav koji nije do_viđenja,

zašto da se lažemo,

okrenem se na peti, onako teatralno,

ne ukidam sebi to zadovoljstvo,

nepotrebni ukras,

pravu dozu kiča da se stavi tačka

na farsu koja se dovršava.

maštam kako sebi dopuštam

tri meseca ničegarenja,

tri meseca bez pitanja i panike,

tri meseca svakodnevnog odlaženja

u biblioteku, malecnu, kvartovsku,

penjem se spiralnim stepeništem na sprat

i čitam novine, sve novine koje primaju,

sa penzionerima, zamišljam ih tamo,

pa sedimo za velikim stolom

i važno okrećemo listove,

povremeno frknem ili uzdahnem,

podignem pogled, šapnem, klimnem,

a kasnije samo gledam kroz prozor

u sive nadstrešnice pod koje uleću golubovi,

u sive kapute ljudi uvučenih vratova,

u sive zgrade, u sive ćelije…

učlanim se opet i u gradsku čitaonicu,

pa naručujem da mi iz kataloga arhiviranih novina

svakog dana donose nove, a prastare žurnale

i časopise rođene pre mojih predaka,

da me počaste slalomom kroz značenja,

nikad znanim ili odavno zaboravljenim,

prisećanjem i iznenađenjima,

i podudarnostima, čudnim i divnim,

znam da bi ih bilo, uvek me nađu.

ponekad pričam ljudima o tom maštanju,

ljudima kojima je do mene stalo,

dragim i zdravozemaljskim,

a oni vrte glavom i vrte ploču

sa utehama, mudrostima i istinama,

i ja im dajem za pravo, čini se,

a u sebi se srećno pitam

kako to da oni ne njuše da smo već

sasvim potopljeni u miris biblioteke.