PONEKAD…

…sam do kraja sveta, i dalje, sve do onog mesta gde se u pogledu sa litice beskraj čita maglom, ponekad sam sve dotle, a kao da sam odatle – sasvim zamagljena.

nevešta u artikulaciji.

pa bude posvuda šum(a) u onom kanalu kojim misli i osećanja treba da teku do reči, do dodira, do drugog. budem tad svoja nemušta bliznakinja, ona koju sam pojela još pre rođenja, pa mi se ona sad sveti tako što jede moje reči, zameće značenja, baca čini i čini da ne budem svoj glas(nik), da budem tupa kad se traži oštro presecanje, a labava na mestima gde se treba svezati u čvor.

dok sam bila mlađa to stanje je uznemiravalo, hitala sam da iz njega pobegnem, silila se da protrčim kroz zonu zamućenja, brinula kad predugo traje… već dugo ne brinem. verujem da (i) u tome ima ravnoteže i da danima kristala i jasnoće, kad stigne vreme za merenje, na drugi tas vage moram staviti neka beslovesna vučja zavijanja i grlo u kom se zaglavila ledena kocka jednine.

—